СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН

МЛАДЕ ГОДИНЕ. У НЕМИРНОМ СВЕТУ

Срђан Пириватрић

Апстракт: Малобројни подаци и сазнања о Милутиновом животу пре његовог ступања на краљевски престо сагледани су у осврту на шири историјски оквир и најважније аспекте положаја Српског краљевства у простору Источног Медитерана и у Југоисточне Европе, где се касније одвијала радња његове краљевске владавине, у време пре и после обнове православног Византијског царства у Константинопољу, а посебно на односе његовог оца и брата краља Уроша и краља Драгутина са угарским краљевима и византијским царевима. Уз екскурс о улози манастира Хиландара у тадашњим односима, нагласак је стављен на брачну стратегију византијског двора у време цара Михаила VIII Палеолога и намеру да Милутин буде ожењен царском принцезом и произведен за наследника престола уместо свог старијег брата, младог краља Драгутина, заједно са низом других, такође неостварених циљева.

Кључне речи: краљ Стефан Урош I, цар Михаило VIII Палеолог, манастир Хиландар, краљ Стефан V, Драгутин, Милутин, брачне стратегије, престолонаслеђе, млади краљ

Биографија аутора: Срђан Пириватрић (PhD, Универзитет у Београду, Филозофски факултет) је виши научни сарадник Византолошког института САНУ. Поље његових истраживања су теме византијске, српске и бугарске историје од 9. до 14. века и о њима је објавио око педесет научних радова. Аутор је монографије Самуилова држава (Београд 1997; превод на бугарски Софија 2000), уредник је Историје Бугарске (групе аутора, Београд 2008), ко-уредник тематског зборника Краљевство и Архиепископија (са Љ. Максимовићем, Београд 2019), Византијско наслеђе у Југоисточној Европи (на енглеском, са А. Тимотином и О. Јакубовски, Хајделберг 2022). Служио је у Министарству спољних послова СР Југославије и Србије и Црне Горе од 2001. до 2005. и био дипломата у амбасадама у Софији и Атини. Добитник је стипендија и грантова Универзитета у Београду, СР Србије, Токио Фонда, Фондације Грчких државних стипендија, Фондације Оназис и Аустријске Академије. Био је ко-председник Организационог одбора 23. међународног конгреса византијских студија у Београду 2016. Од 2018. председава Српским комитетом за византологију, чланом Међународне асоцијације византијских студија (AIEB).

ПРЕУЗИМАЊЕ ВЛАСТИ У ОТАЧАСТВУ. ДВА КРАЉЕВСТВА

Смиља Марјановић-Душанић

Апстракт: У раду се анализирају спољнополитичке и унутрашњополитичке околности које су довеле до смене на престолу у Дежеву 1282. године као и природа ове смене оличена у специфичном обреду инвеституре краља Милутина. Расправља се о природи власти и државној организацији после Драгутинове побуне против краља Уроша 1276. и његовог доласка на престо у Расу. Посебан нагласак стављен је на период власти владарског колегијума који су чинила два владара и њихова мајка, стара краљица Јелена. После 1299. године и ступања краља Милутина у царску породицу, равнотежа снага у српским земљама се променила, што је довело до избијања грађанског рата. У контексту истраживања последица које су ови догађаји имали по питању наслеђа престола, једна од тема овог прилога јесте и устројство власти у време постојања два краљевства унутар српских земаља.

Кључне речи: споразум у Дежеву, владарски колегијум, титула младог краља, обред инвеституре, краљ Драгутин, краљ Милутин

Биографија аутора: Смиља Марјановић-Душанић (1963) је редовни професор средњовековне историје на Филозофском факултету у Београду. Објавила је књиге: Владарске инсигније и државна симболика у Србији од 13. до 15. века (1994); Владарска идеологија Немањића (1997); Свети краљ (2007); Daily Life in Medieval Serbia (са М. и Д. Поповић, 2016); L’écriture et la sainteté dans la Serbie médiévale. Ėtude d’hagiographie (Turnhout 2017); Свето и пропадљиво. Тело у српској хагиографској књижевности (2017), као и више десетина научних расправа. Приредила је Приватни живот у српским земљама средњег века (са Д. Поповић, 2004); Remanier, métaphraser : fonctions et techniques de la réécriture dans le monde byzantin (са B. Flusin, 2011); Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine Studies. Plenary Papers (2016). Од 1997. године уређује историјску библиотеку Полис (Клио). Држала је предавања на више светских универзитета, а као гост-професор била је директор студија на универзитетима Paris 1 Panthéon Sorbonne и Sorbonne Université, као и на престижним париским високим школама (Ėcole des chartes ; Ėcole pratique des hautes études ; Ėcole des hautes études en sciences sociales).

КРАЉ, КРАЉИЦЕ И СРОДНИЦИ. БРАЧНЕ СТРАТЕГИЈЕ И ПРАВЦИ ПОЛИТИКЕ

Предраг Коматина

Апстракт: У раду се разматра брачна политика српског краља Стефана Уроша II (Милутина) од првих неуспешних преговора о његовом венчању са Аном Палеологином, кћерком цара Михаила VIII Палеолога, до његовог венчања са једном другом царском принцезом, Симонидом Палеологином, кћерком цара Андроника II Палеолога, тридесетак година касније. Даје се осврт на хронологију његових бракова и њихов политички значај, са посебним нагласком на питање датирања његовог брака са угарском принцезом Јелисаветом.

Кључне речи: споразум у Дежеву, владарски колегијум, титула младог краља, обред инвеституре, краљ Драгутин, краљ Милутин

Биографија аутора: Предраг Коматина је завршио студије историје на Филозофском факултету у Београду. На истом факултету је и докторирао на Катедри за историју Византије. Запослен је у Византолошком институту САНУ у звању виши научни сарадник. Био је ангажован на више научних пројеката. Објавио је две монографије: Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I (Београд 2014) и Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена (Београд 2021), као и преко тридесет научних радова. Члан је редакције Зборника радова Византолошког института, Византолошког одбора САНУ и Српског комитета за византологију при L’Association Internationale des Études Byzantines. Учествoвао је на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Његов истраживачки рад везан је за проучавање историје византијско-јужнословенских односа, срдњовековне историје јужнословенских и других балканских народа, византијске цркве, византијске историографије.

ЗЕТ ГРЧКОГ ЦАРА. ИСТОЧНА ПОЛИТИКА

Срђан Пириватрић

Апстракт: Размотрен је источни правац спољне политике краља Милутина, који је обухватао односе са владарима Римско-византијског царства у Константинопољу и Бугарског царства, укључујући и тамошње локалне господаре, као и са господарима татарске Златне хорде и Тесалије – дакле, државама које су, са изузетком татарске, припадале источнохришћанском православном кругу. Нагласак је стављен на војне походе и брачне стратегије као главна средства политике, а посебно на краљеву женидбу кћерком византијског цара 1299. године која је из основа променила карактер односа две државе, зауставила његова значајна освајања у византијској Македонији и учинила да византијски цар постане важан чинилац односа у Српској краљевини.

Кључне речи: Стефан Урош II Милутин, Србија, спољна политика, Византијско царство, Андроник II, Бугарско царство, престолонаслеђе

Биографија аутора: погледај

ПАПЕ, КРАЉЕВИ, МОЋНИЦИ, КОМУНЕ.
ЗАПАДНА ПОЛИТИКА

Небојша Порчић • Невен Исаиловић

Апстракт: Западна политика српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321) обухватала је односе са политичким чиниоцима који су припадали западнохришћанском (римокатоличком) кругу. Међу те чиниоце убрајали су се суседи, попут угарских краљева или венецијанске комуне, али и папство и западни световни моћници који су кроз крсташке подухвате настојали да потчине источнохришћанске балканске земље свом ауторитету. Ова политика може се пратити кроз две фазе. До краја 13. века, пошто су међусобни сукоби и унутрашња превирања углавном паралисали делатност западних чинилаца, Милутин се према њима држао пасивно док се успешно бавио другим спољнополитичким правцима. Од почетка 14. века, суочен са агресивним поступцима опорављених западних суседа, као и са оживљавањем крсташких пројеката, српски владар је прибегао много активнијој политици, користећи понуде савеза и уније цркава како би неутралисао потенцијалну претњу од крсташког табора, док је према суседима у борби око пограничних територија примењивао комбинацију дипломатије и војне силе.

Кључне речи: Стефан Урош II Милутин, Србија, спољна политика, папство, крсташки рат, унија цркава

Биографије аутора: Небојша Порчић (1973) је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, где предаје историју средњовековне Европе и Средоземља, помоћне историјске науке и више специјалних курсева из тих области. У истраживачком раду бави се превасходно дипломатичким и другим аспектима документарне заоставштине српских средњовековних владара, те улогом и учешћем средњовековне Србије у међународним односима, нарочито у додиру са земљама западнохришћанског цивилизацијског круга. Објавио је преко 40 научних радова и два тома издања српских средњовековних докумената са обимним пратећим студијама и коментарима: Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама. Доба Немањића (2017) и Документи владара средњовековне Србије и Босне у венецијанским збиркама (2019; коаутор Н. Исаиловић). Поред тога, као сарадник у изради дигиталне базе српских средњовековних докумената, учествовао је у више домаћих и међународних пројеката посвећених дигитализацији средњовековне рукописне баштине.

Невен Исаиловић је рођен у Београду 1981. године, где је завршио основну школу и Филолошку гимназију. Дипломирао је 2005. на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, где је 2008. одбранио магистарски рад Политика босанских владара према Далмацији (1391–1409), а 2014. докторску дисертацију Владарске канцеларије у средњовековној Босни. У Историјском институту ради од 2007. године, а од 2020. је у звању вишег научног сарадника. Генерални је секретар Центра за напредне средњовековне студије од 2011. године. Председник је Удружења истраживача института хуманистичких наука од 2019, а члан Председништва Заједнице института Србије од 2020. године. Добитник је награде Матице српске „Иларион Руварац” зa 2019. годину за монографију Документи владара средњовековне Србије и Босне у венецијанским збиркама (са Н. Порчићем). Бави се политичком и друштвеном историјом југоисточне Европе у позном средњем веку, историјом племства, средњовековном писменошћу и дипломатиком, као и помоћним историјским наукама. Објавио је две коауторске књиге и преко осамдесет чланака.

КРАЉЕВ ВЛАДАРСКИ ПРОГРАМ

Смиља Марјановић-Душанић

Апстракт: У раду се испитују елементи владарског програма краља Милутина, који се у целости да сагледати током последње две деценије његове владавине. Дефинишу се две фазе у еволуцији идеје краљевства. Прву карактерише стварање заједничког култа светих Симеона и Саве као молитвеног штита отачаства, којим се утврђује идеја о светом краљевству Немањића и краљу Милутину као легитимном изданку и круни лозе. После краљевог ступања у ромејску царску породицу, владарски програм добија универзалну димензију.

Кључне речи: Милутин, култ светог Симеона и Саве, архиепископ Данило Пећки, хагиографија, света лоза Немањића

Биографија аутора: погледај

КРАЉ И ЦРКВА

Ивана Коматина

Апстракт: У раду се анализом пре свега наративне и документарне грађе прати однос краља Стефана Уроша II Милутина према канонски признатим црквама које су деловале на простору српских и поморских земаља – Православној и Римокатоличкој. Сачувана грађа указује на то да је црквена политика краља Милутина била одмерена, тактична и промишљена у складу са политичким интересима државе.

Кључне речи: Стефан Урош II Милутин, православна црква, римокатоличка црква, српски архиепископи, Данило II, црквена унија, папа Климент V

Биографија аутора: Ивана Коматина је завршила студије историје на Филозофском факултету у Београду. На истом факултету је и докторирала на Катедри за историју српског народа у средњем веку са историјском географијом и старословенским језиком. Била је стипендиста Министарства просвете науке и технолошког развоја Републике Србије и ангажована на више пројеката. Запослена је у Историјском институту Београд у звању виши научни сарданик. Објавила је две монографије: Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века (Београд 2016) и Краљ Стефан Урош Ι Велики и његов век (Београд 2021), као и преко двадесет научних радова. Члан је редакције Историјског часописа. Сарадник је у изради Српског биографског речника, у издању Матице српске. Члан је Српског комитета за византологију при L’Association Internationale des Études Byzantines. Учествoвала је на више научних скупова у земљи и иностранству. Посебан сегмент њеног истраживачког рада везан је за проучавање историје српског народа у време владавине династије Немањића.

КРАЉ, ВЛАСТЕЛА И ВОЈСКА

Милош Ивановић

Апстракт: Рад је посвећен анализи улоге и положаја властеле у српској средњовековној држави у време владавине краља Милутина. Основна дужност властеле била је учешће у војним походима. Поред тога, она је имала обавезу да саветује владара, што се јасно запажа у вези са вођењем дипломатских преговора. Функционисање државне управе потпуно је зависило од властеле. Захваљујући својој нараслој снази, значајно је утицала на обликовање владареве политике. Циљ овог истраживањa је такође да хронолошки прикаже како се развијао однос између краља Милутина и припадника елитног слоја.

Кључне речи: краљ, властела, војска, савет, управа

Биографија аутора: Милош Ивановић је рођен 27. августа 1984. године у Смедеревској Паланци. Дипломирао је 2008. на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Звање доктор наука – историјске науке стекао је на истом факултету, јануара 2014, одбранивши докторску дисертацију Властела Државе српских деспота. Од октобра 2013. до априла 2014. био је запослен као истраживач-сарадник на Филозофском факултету у Београду. На Историјском институту у Београду ради од маја 2014. године. Децембра 2014. стекао је звање научног сарадника, а марта 2020. звање вишег научног сарадника. Учествовао је на бројним научним скуповима у Србији, Хрватској, Мађарској, Румунији, Чешкој и Шведској. До сада је објавио једну монографију („Добри људи“ у српској средњовековној држави) и преко 50 научних радова у земљи и иностранству. Интересовања Милоша Ивановића везана су за друштвену и политичку историју Балканског полуострва у позном средњем веку. Члан је Српског комитета за византологију.

КРАЉЕВИ ДОКУМЕНТИ

Небојша Порчић

Апстракт: Према налазима овог истраживања, корпус докумената српског краља Стефана Уроша Милутина (1282–1321) који се данас могу употребити за дипломатичку анализу броји 27 јединица – 14 повеља црквеним дестинатарима, шест повеља световним дестинатарима и седам писама. Употребљивост овог сразмерно невеликог корпуса додатно ограничава присуство већег броја јединица сложене традиције и упитног дипломатичког статуса међу црквеним повељама. Ипак, анализа све три групе показује да оне представљају три јасно одређена типа докумената чији се дипломатички обрасци надовезују на праксу успостављену под ранијим српским владарима. При том се може приметити да је након Милутиновог брачног и политичког повезивања са византијском царском породицом 1299. године дошло до појачаног утицаја византијских дипломатичких обележја, од којих су нека трајно и доследно усвојена. Такође, размотрени су расположиви подаци о организацији и начину рада владарске канцеларије и учешћу разних чинилаца у процесу израде владарских докумената.

Кључне речи: Стефан Урош Милутин, Србија, дипломатика, повеље, писма, канцеларија

Биографија аутора: погледај

КРАЉЕВО ЗАКОНОДАВСТВО

Срђан Шаркић

Апстракт: Владавина краља Милутина показује да је српски монарх истовремено иступао и као заштитник обичајног права (што је у феудалним монархијама била једна од основних функција владара), али и да је већ преузео законодавну власт издајући велики број правних аката. Из времена његове владавине сачувано је седам краљевских писама, пет повеља световним адресатима и осамнаест манастирских повеља. У свим наведеним правним споменицима утврђују се права и обавезе појединих сталежа, називани законима, као и правила везана за судски систем. Поред тога, Милутинове повеље нас обавештавају о читавом низу правних установа, које су највероватније постојале и раније, али се у документима из његове владавине први пута помињу.

Кључне речи: Милутин, закон, порота, повеља, суд

Биографија аутора: Срђан Шаркић је рођен 2. августа 1948. године у Београду. Студирао на Правном факултету у Београду (1967-1971). Активна универзитетска каријера на Правном факултету у Новом Саду, Катедра за Историју државе и права (1973-2016). Дужи боравци у иностранству: Национални центар за истраживања (Εθνικό Ίδρυμα Ερευνών) у Атини (1978), Collège de France у Паризу (1982/83), Макс Планк институту за европску правну историју у Франкфурту на Мајни (1987), Societa Dante Alighieri у Фиренци (1998), Фондација Александар Оназис у Атини (2003). Предавања по позиву на 15 универзитета и научних установа у иностранству. Објавио десетак књига и 90 чланака и расправа објављених у 10 земаља. Главна поља истраживања: византијско и српско средњовековно право.

КТИТОРСКО ДЕЛО КРАЉА МИЛУТИНА

Бранислав Тодић

Апстракт: Краљ Милутин (1282–1321) највећи је ктитор међу српским владарима у средњем веку. Подизао је и обнављао цркве у својој држави, на Светој Гори, у Цариграду и Солуну, о чему сведоче његове повеље, ктиторски натписи и слике, наративни извори, као и сачувана дела: црква Светог Никите код Скопља, Богородица Љевишка у Призрену, Нагоричино у Жеглигову, Краљева црква у Студеници, католикон Хиландара, Бањска и Грачаница. То су прворазредна дела архитектуре и сликарства, створена у духу византијске уметности раног XIV века, осим Бањске, која је саграђена и украшена на романички начин.

Кључне речи: Србија, XIII–XIV век, краљ Милутин, архитектура, сликарство

КРАЉЕВИ ПОРТРЕТИ

Драган Војводић

Апстракт: Рад је посвећен портретима краља Стефана Уроша II Милутина, једног од српских владара који су за живота били најчешће представљани. Подробно је размотрено питање хронологије настанка тих портрета, њихове иконографије и инсигнологије, њихових портретских вредности у ужем смислу и идејних основа портретских целина којима су припадали.

Кључне речи: краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Стефан Драгутин, краљ Урош I, краљица Јелена, Константин – син краља Милутина – српски средњовековни портрет, инсигније, Лоза Немањића

Биографија аутора: Драган Војводић, рођен 2. маја 1959. у Кикинди, редовни је професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду и дописни члан САНУ. Научна интересовања усмерена су му првенствено према византијској и средњовековној српској уметности. Из те области објавио је неколико књига и више десетина студија. Уредник је часописа за средњовековну уметност Зограф, као и Косовско-метохијског зборника САНУ, а коуредник је неколико тематских зборника. Члан је неколико редакција научних часописа и више домаћих и страних научних одбора, комисија и већа, мећу којима и Комисије за историју византијске уметности при Међународној асоцијацији за византијске студије. Председник је Академијског одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ, управник Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, председник Научног већа Византолошког института САНУ и председник Стручног савета у проширеном саставу Републичког завода за заштиту споменика културе.

КРАЉЕВИ ДАРОВИ

Бојан Миљковић

Апстракт: У тешким временима под иноверном влашћу, прве су на удару биле црквене и манастирске ризнице, тако да је од поклона краља Милутина, свакако највећег добротвора Српске цркве од њеног оснивања, до данас очувано само неколико дела иконописа, златарства и рукописне делатности, и то у збиркама ван матичних српских земаља, док су друга позната само из писаних извора – иконе из Рима, Барија и Хиландара, крст Рашке епископије, тетрајеванђеље из Кареје и претопљени сребрни олтар светог Николе у Барију.

Кључне речи: краљ Стефан Урош II Милутин; владарски дарови; крст-реликвијар; украс олтара; четворојеванђеље; престоне иконе

Биографија аутора: Бојан Миљковић је рођен у Јагодини 1970. године. Студије историје уметности завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где је 2012. године одбранио докторску дисертацију Чудотворна икона у Византији. Виши је научни сарадник Византолошког института Српске академије наука и уметности. Први пут је на Светој гори боравио 1998, a oд 2000. до 2008. био је члан стручног тима за конзервацију икона манастира Хиландара. Од 2013. је члан Хиландарског одбора САНУ, а од 2016. и члан редакције Хиландарског зборника који тај Академијин одбор издаје. Аутор је неколико књига – Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности (2008), Натписи историјске садржине у зидном сликарству, I (2015 – коаутор), Чудотворна икона у Византији (2017), Натписи манастира Хиландара, I (2019 – коаутор) као и бројних научних радова. У припреми су књиге Монаси Хиландара. Од оснивања манастира до балканских ратова и Натписи манастира Хиландара, II.

КРАЉ И ХИЛАНДАР

Мирјана Живојиновић

Апстракт: Бројни подаци писаних извора из епохе краља Милутина показују да је он за читаво време своје владавине (1282–1321) настојао да у сваком погледу унапреди српски светогорски манастир. Та његова брига обухватала је изградњу култних и одбрамбених објеката за манастир Хиландар на Светој Гори, обнову хиландарског метоха у Солуну, велики пораст манастирског властелинства у Србији и Византији и куповину аделфатâ за ћелију Светог Саве Јерусалимског у Кареји, своју задужбину, пирг, чија црква је била посвећена вазнесењу Христа Спаситеља, на месту Хрусији и ћелијицу Свете Тројице у Кареји. У хијерархији светогорских манастира Хиландар се учврстио на четвртом месту и од тада његов назив манастир Срба постао је уобичајен. Све то је допринело да је краљ Милутин добио почасну титулу ктитора манастира Хиландара.

Кључне речи: краљ, цар, повеља, хрисовуља, ћелија, пирг, аделфат

Биографија аутора: Мирјана Живојиновић је посветила свој научни рад прошлости манастира Хиландара и Свете Горе уопште. Да би проучавала изворну грађу радила је у најпознатијим библиотекама и рукописним одељењим Атине, Москве, Петрограда, Вашингтона и Париза. За издање првог тома грчких аката манастира Хиландара (1198–1319), као двадесетог тома престижне француске серије „Архиви светогорских манастира“, у сарадњи са Василики Кравари и Кристоф Жироом добила је 1999. године награду Шламберже, коју додељује Француска академија наука. После књиге „Историја манастира Хиландара I (1198–1335)“ припрема даљу историју овог манастира до пада Српске деспотовине под власт Турака. Радећи као руководилац заједничког пројекта манастира Хиландара и Српске академије наука и уметности – Издавање српских средњовековних аката манастира Хиландара, бави се дипломатиком тих докумената. За дописног члана САНУ изабрана је 2006. и редовног 2012. године. Од новембра 2010. године председник је Хиландарског одбора САНУ и уредник часописа Хиландарски зборник. Од 2004. до 2016. године била је председник Друштва пријатеља Свете Горе и уредник публикације овог Друштва, Казивања о Светој Гори.

БОГОСЛУЖЕЊЕ У ХИЛАНДАРУ И ОТАЧАСТВУ

Владимир Вукашиновић

Апстракт: У раду ће се обрађивати литургијска пракса и начин на који је она била разумевана током XIII и самог почетка XIV столећа у манастиру Хиландару и српској краљевини. Посебна пажња биће посвећена променама које је у литургијски живот српске средине унела појава Јерусалимског типика и начину на који је теолошки тумачено последовање освећења сакралног простора.

Кључне речи: Литургија, Јерусалимски типик, освећење храма, средњевековно богословље

Биографија аутора: Др Владимир Вукашиновић (Зрењанин, 1967). Редовни професор и продекан за науку на Православном богословском факултету УБ, главни и одговорни уредник факултетског часописа Богословље. Руководилац научног пројекта Богословље и духовни живот СПЦ: Историја и идентитет у оквиру пројектних активности Матице српске. Члан Одбора Одељења за друштвене науке Матице српске. Ужа научна област: теологија-литургика и црквена уметност, старе рукописне и штампане књиге. Старешина Цркве Ружице и Архијерејски намесник први београдски. Учествовао је са рефератом на многим домаћим и страним научним скуповима. Организатор је више мулдисциплинарних научних скупова. Објавио је тридесет књига и стоседамдесет текстова у стручним и научним публикацијама. Приредио је двадесет зборника радова.

ЦРКВЕНА КЊИЖЕВНОСТ У ХИЛАНДАРУ И ОТАЧАСТВУ

Ирена Шпадијер

Апстракт: Српска књижевност у доба краља Милутина наставља два паралелна, али и комплементарна тока, започета на самим њеним почецима један век раније. Оригинално стварање одвија се на Атосу (првенствено у Хиландару и Карејској келији) и у Српској земљи. У раду је представљена литерарна делатност најзначајнијих српских писаца тога времена: Теодосија, Григорија Рашког и Данила Пећког.

Кључне речи: Књижевност Милутиновог доба, Теодосије Хиландарац, Григорије Рашки, Данило Пећки

Биографија аутора: Ирена Шпадијер редовни је професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету у Београду. Бави се историјом и поетиком старе српске литературе, односом средњовековља и савремене уметности, проучавањем и издавањем средњовековних рукописа. Поред бројних чланака и студија, објавила је и књиге Свети Петар Коришки у старој српској књижевности (2014), Светогорска баштина (2014, на руском: Афонское наследие, 2015), Почеци српске химнографије: Савина Служба светом Симеону (2019), а у коауторству Српске рукописне књиге у Чешкој (2015) и Натписи историјске садржине у зидном сликарству, том I, XII – XIII век (2015). Добитница је награде „Златна српска књижевност“ (2015), која се за изузетан допринос проучавању српске књижевности додељује на Филолошком факултету у Београду. Изабрани је члан италијанске Амброзијанске академије (Accademia Ambrosiana). Члан је Библијске комисије Међународног славистичког комитета, Српског комитета за византологију, Старословенског и Хиландарског одбора САНУ, Комисије Српске православне цркве за проучавање и опис српских рукописа у иностранству.

СВЕТАЧКО ПРОСЛАВЉАЊЕ КРАЉА МИЛУТИНА

Даница И. Поповић

Апстракт: Култ краља Стефана II Уроша Милутина размотрен је са становишта његове садржине, функције и развојних токова. У првој етапи култа краљ Милутин добио је опширно Житије из пера Данила II (1317–1324) у којем је нагласак стављен на његове ратничке врлине и светородно порекло. Ова својства истакнута су и у другим прославним саставима чији је извор био Данилово Житије. Почетној етапи штовања припада и реликвијарни програм осмишљен у Бањској, Милутиновој гробној цркви. Ту су, након извршене елевације (1324), поштоване краљеве „целе и непропадљиве“ мошти. Развој култа може се пратити и кроз појаву епитета свети, како у дипломатичкој грађи тако и на сликаним портретима. Друга фаза светачког прослављања опредељена је у последње деценије XIV века. Тада је култ коначно заокружен Службом са Синаксарским житијем, коју је саставио Данило III. У средишту култа тада су краљеве свете мошти, којима се приписује чудотворна моћ и заштитничка улога.

Кључне речи: краљ Стефан II Урош Милутин; архиепископ Данило II; патријарх Данило III; манастир Бањска; култ светих; свете мошти

Биографија аутора: Др Даница Поповић (Београд, 1951). Историчарка средњовековне уметности и културе. Саветник (у пензији) Балканолошког института САНУ. Научна специјалност су јој српска фунерарна уметност средњега века, култови реликвија и српских светих, анахоретско пештерно монаштво српског и византијског света. Током протекле четири деценије вршила је теренска истраживања средњовековних споменика у Рашкој области, Полимљу, на Косову и Метохији, на подручју Моравске Србије, Македоније. Руководила је пројектима реализованим при Институту за историју уметности Филозофског факултета, Балканолошког института САНУ и Музеја Полимља у Пријепољу. Члан је више струковних организација и редакција часописа. Учествовала је са рефератом на преко шездесет међународних и домаћих научних скупова. Аутор је или коаутор осам монографија, око стотинудвадесет оригиналних научних студија и чланака објављених у земљи и иностранству, а уредила је четири зборника радова. Једна је од добитница специјалне награде 61. Београдског сајма књига. Бавила се и популаризацијом науке, учешћем у документарним тв програмима и сарадњом са медијима.