Наслеђе краља Милутина (уместо закључка)
Љубомир Максимовић
За нашу стручну јавност, али и ширу публику заинтересовану за профил и домете српске средњовековне историје, одавно је јасно да личност и епоха краља Стефана Уроша II Милутина пред стављају један од најзначајнијих сегмената те историје. Поготову после историографских продора и синтеза из осамдесетих година прошлог века или самог почетка овог столећа, као и истовремених историјско-уметничких и књижевно-историјских истраживања. Али тек је раскошни и синхронизовани мултидисциплинарни приступ многих прегалаца, који са ових неколико редова закључујемо, до краја отворио могућност једног смелијег приступа наслеђу које је оставио велики краљ.
Ако се изузме сасвим посебно место духовника какав је био Свети Сава и у жижу посматрања стави сој световних владара лозе Немањића, као одлучујућег чиниоца у животу средњовековне Србије кроз више генерација, онда је јасно због чега Стефан Немања и Стефан Душан заузимају сасвим посебно место у представама данашњег чо- века о том времену. Стефан Немања је уда- рио темеље самодржавности Србије, иако без употребе одговарајућег апелатива, као и јединству српских земаља. Истовремено, извео је одлучујући преокрет у креирању православног карактера земље, везујући је судбински, упркос ранијим (и будућим) сукобима, за царство у Цариграду и, с друге стране, за светогорски извор православља. Овај идеолошки приступ био је до те мережив да је прва генерација његових твораца, и са српске и са византијске стране, доживљавана као присутна и пар деценија после упокојења. Светородност лозе Немањића намах је постала израз ових историјских токова, иако њено идеолошко порекло није имало византијске корене. Најзад, Стефан Душан је свој трон довео у врх византијског света, уздижући га у царски ранг, интернационализујући тако на јасан начин обличје српског света. Оно је у потпуности дефинисано стварањем чврстог и свеобухватног законодавног оквира и Патријаршије која ће вековима, по нестанку државе, имати двоструку улогу, духовну и световну, у очувању идентитета српског народа. Уобичајену канонизацију, међутим, није добио све до нашег времена, будући да је пун значај учи њеног почео да бива схватан тек од 17. века.
У овако посматраним оквирима српске историје краљ Милутин заузима, данас је то видљивије него икад, равноправно место са двојицом великана између којих временски пада његова владавина. Он је био, неупоредиво више од осталих српских краљева, спона која је спајала у логичну целину наизглед тако удаљена прегнућа Немањиног и Душановог доба. Без Милутина не би могло до краја бити уобличено Немањино наслеђе, нити би био отворен пут ка Царству, то јест врховима византијског света. И то упркос чињеници што је читава прва половина његове дуге владе, најдуготрајније у српској средњовековној историји, протекла у сложеним околностима постојања двају краљевстава, Милутиновог и Драгутиновог, што се није могло завршити без грађанског рата. У ствари, стиче се утисак да је у првој половини Милутинове владавине учвршћивано Немањино наслеђе, са јасним назнакама времена које долази, док је у другој половини наступило то време, време отварања путева ка Царству.
Стефан Милутин се понекад наводи и као Свети краљ, при чему се као основни разлог за овакав поступак обично узима опште, изузетно широко даривање Цркве и сакрално градитељство његове владе, најобимније у читавој српској средњовековној историји, градитељство у чијим се оквирима налазе и неки од најзначајнијих српских црквених споменика. Понеке од тих цркава подизане су чак и ван земље, укључујући тако значајне локације као што су Света земља или Солун. Али ако посебно усмеримо пажњу на Немањино наслеђе, онда пада у очи, видљивије него код осталих српских краљева, Милутиново старање за два најважнија српска манастира – Студеницу и Хиландар – обогаћена његовим грађевинама од суштинске важности за ова света места. Зато је, између осталог, и био сматран новим ктитором Хиландара.
У свему овоме нема случајности. Милутинов владарски програм, видљив нарочито из његовог Житија и из чињенице да је заједнички култ светог Симеона (Немање) и светог Саве, уз још неке „корекције“ у лози Немањића, требало да истакне краљево посебно место у светородној династији, указује на свесне напоре у глорификацији краља Милутина на реалним основама. Осим тога, атонски утицаји, који су зачели праву српску духовност од времена Немање и његовог сина Саве, добијају у Милутиново доба нов, снажан и специфичан подстицај у исихастичком приступу који ће преко монаштва продрети и у врхове српске Цркве. Није стога чудновато што наслућујемо, из Теодосијевог казивања, да је краљ Милутин, упркос својим живим везама са Западом, био изричито против склапања Лионске уније 1274. године.
У Милутиновим везама са Западом и, уопште, силама изван Византије, у његовим силним неканонским женидбама, открива се лик једног готово ренесансног владара који, посматран са те стране, тешко да би заслуживао канонизацију. Али не треба губити из вида суштину ове наоко контроверзне политике са елементима хазарда. Немањино завештање – окретање Византији као главном циљу, узору и ослонцу, што је укључивало, упркос повременим или трајнијим сукобима, и склапање брачних веза са цариградским двором, краљ Милутин је до- вео до савршенства, са којим се не могу поредити било који слични поступци осталих српских краљева. Са Милутином започиње стварно, дубинско запоседање традиционалних византијских територија, пре свега у Македонији, делом и у Албанији, обично и прилично олако називано освајачком политиком. Али, истовремено, широко се отвара процес византинизације земље, чак и пре његовог брака са кћерком владајућег цара, што је јединствен догађај у српској историји. Извештај Теодора Метохита о боравку у Србији или фреске из Ариља довољно сведоче о обележјима на том путу, јаснијим од сваке сличне појаве из ранијих времена.
Више се није радило само о преузимању византијских духовних и културних вредности него и о преузимању одређених модела државних и друштвених институција, међу којима је најкарактеристичнија пронија, као и о увођењу византијских титула и функција при краљевском двору. И не само то. На освојеним територијама, задржавањем византијског начина управљања и опорезивања, задржавањем у служби византијских чиновника, симбиоза двају светова продубљивана је ширењем византијског вредносног система у српској држави. То је огромна промена коју је Милутинова владавина доносила у односу на претходно стање ствари, изузев у сфери законодавства које се превасходно ослањало на домаћу традицију. Али потпуну новину без преседана, ако не рачунамо специфичан случај Хиландара на Атону, представљало је српско залажење у оквире византијске државе. Довољно су познати такви потези као што је присуство српског војног одреда у Солуну, тамошња краљева градитељска делатност, као и његово не тако ретко посећивање овог града, заједно са краљицом Симонидом, уз одседање у сопственом дворцу. Био је то део неговања не само рођачких него и политичких односа са царицом Ирином која је, самостално резидирајући у Солуну, практично била одвојила овај други по важности град у Царству и околне регије од централне власти у Цариграду. У таквим условима било је готово неизбежно да дуго времена нерешено питање Милутиновог наслеђа прерасте у покушај да се наследство српског престола обезбеди неком од Ирининих синова.
Прожимање интереса и институција двеју страна и на српској и на византијској територији је политичка методологија коју је увео краљ Милутин, а коју ће Стефан Душан силно развити, и структурно и просторно, у свом успону на царство. Другим речима, Душан је у основи ишао Милутиновим стопама, па није без разлога поодавно речено да владавина краља Милутина представља рађање Српског царства, мада се данашње дефинисање карактера овог царства ослања на много сложеније идеолошке основе.
Србија је под краљем Милутином досегла врхунац развоја, сагледавано мерилима којима посматрамо израстање земље у кра- љевство и, затим, општи успон краљевства. Успон који је био ослоњен на самосталност Државе и Цркве и на до тада невиђени развитак економских могућности које су током друге половине 13. века учиниле Србију једном од најснажнијих држава Европе. Главне сметње на том путу огледале су се у вишегодишњој подвојености земље, с једне, и сучељавању с Бугарском, с друге стране. Прву сметњу је Милутин средином владе у потпуности отклонио, а другу отприлике у исто доба, али нешто раније, привремено пригушио једном од себи својствених брачних комбинација. Коначно отклањање опасности од Бугара било је, ипак, остављено следећој генерацији. Да слика буде потпуна, подсетимо се да је Милутин био први српски владар чија се војска, у поку- шају да помогне Византинцима, сукобила са Турцима, наравно још увек далеко од граница српске државе.
Наслеђе краља Милутина, оличено у постигнућима владавине овог у сваком погледу великог човека (ако је веровати форензичким посматрањима његових моштију у Софији, био је висок 1,80 м), носи у себи јасне наговештаја времена које је ускоро наступило са његовим унуком Душаном, после релативно кратке владе Стефана Дечанског. Милутин је у многоме антиципирао то време, али прилике, спољње и унутрашње, још нису биле сазреле да га и креира.
Биографија аутора: Рођен 27. новембра 1938. у Скопљу. Активна универзитетска каријера на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1961-2006, професор емеритус од 2007. Директор Византолошког института САНУ (1998-2022). Гостујуће професуре: Париз (1982), Франкфурт (1987/88), Келн (1988), Универзитет Крита (Ретимно – 2002), Источно Сарајево (1999-2008). Предавања по позиву на 19 универзитета и научних института. Члан четири академије наука и почасни доктор Универзитета у Атини. Члан више међународних асоцијација и потпредседник Association Internationale des Etudes Byzantines (1996-2006, сада почасни потпредседник). Носилац неколико домаћих и иностраних награда. Потпредседник САНУ (2015-2023). Председник 23. међународног (светског) византолошког конгреса (Београд, 2016). Аутор више од 200 студија и чланака, публикованих у 12 земаља. Главна поља истраживања: српско-византијски односи, друштвене и државне структуре Византије, владарска идеологија и политичка теорија средњовековне Србије.