Крајем 2012. године Задужбина Хиландара је објавила зборник Јована Мајендорфа „Свети Григорије Палама и исихастичка духовност. Књига је објављена у библиотеци Савремено богословље. Зборник је приредио Благоје Пантелић.
Више информација можете добити у књижари Задужбине Хиландара, Милована Глишића 1а, тел: 011 3692651 или 3692653.
САДРЖАЈ:
ПОЗДРАВНО СЛОВО ( Игуман Хиландара Архимандрит Методије)
ПРЕДГОВОР (Бл. Пантелић)
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ПРАВОСЛАВНА МИСТИКА
РЕЧ УЗ СРПСКО ИЗДАЊЕ
СТУДИЈЕ СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ПРАВОСЛАВНА МИСТИКА
ПРОЛОГ: Универзална вредност Исихазма
ДУХОВНО ПРЕДАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ МОНАХА
Првобитно монаштво
Евагрије из Понта и чиста молитва
Преп. Макарије Велики и мистика срца
Исусова молитва
Учење о обожењу Св. Григорија Нисијског и Преп. Максим Исповедник
Св. Симеон Нови Богослов
Византијски исихазам у тринаестом и четрнаестом столећу
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА БОГОСЛОВ ИСИХАЗМА
Расправе са Варлаамом и Акиндином
Теологија исихазма
Хришћански егзистенцијализам
ИСИХАЗАМ ПОСЛЕ ПАЛАМЕ
Исихазам на хришћанском Истоку од четрнаестог века до данас
Исихастичка традиција у Русији
ЗАКЉУЧАК
СВЕТА ТРОЈИЦА У ПАЛАМИТСКОМ БОГОСЛОВЉУ
УВОД
СУШТИНА, ЛИЧНОСТИ И ЕНЕРГИЈЕ КОД СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ
БОГ КАО ТРОЈИЦА
ЗАКЉУЧАК
ПОБЕДА ИСИХАСТА У ВИЗАНТИЈИ (Идеолошке и политичке последице)
1. КРИЗА ВИЗАНТИЈСКОГ РЕЛИГИОЗНОГ И КУЛТУРНОГ ПОГЛЕДА НА СВЕТ
2. УНИВЕРЗАЛИСТИЧКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ
ПАТРИЈАРШИЈЕ
ДРУШТВО И КУЛТУРА У ЧЕТРНАЕСТОМ ВЕКУ: РЕЛИГИОЗНИ ПРОБЛЕМИ
УВОД
1. ПАЛАМИЗАМ И „ХУМАНИЗАМ“
2. СУСРЕТ СА ЗАПАДОМ
3. УТИЦАЈ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ
ЗАКЉУЧАК
СВЕТА ГОРА У ЧЕТРНАЕСТОМ ВЕКУ: ДУХОВНО И ИНТЕЛЕКТУАЛНО НАСЛЕЂЕ
УВОД
I. ПАЛАМИНА ПОБЕДА: ЗНАЧАЈ И ПОСЛЕДИЦЕ
II. ПАЛАМИТСКА ТЕОЛОГИЈА: ДА ЛИ ЈЕ ОНА ОЗБИЉНА ОПЦИЈА?
ЗАКЉУЧАК
БЛАГОЈЕ ПАНТЕЛИЋ: МАЈЕНДОРФОВО ИСТРАЖИВАЊЕ ИСИХАСТИЧКЕ ТРАДИЦИЈЕ (линк)
ПРОЛОГ
1. УТИЦАЈИ
2. ИСТОРИЈСКО-БОГОСЛОВСКИ ПРИСТУП
3. АКТУЕЛНОСТ ИСИХАЗМА
ЕПИЛОГ
————————————————–
ПРЕДГОВОР
Исихазам је у свом основном облику био познат и у библијској и у ранохришћанској традицији. Међутим, тек са установљењем монаштва у четвртом столећу отпочеће континуирано и организовано практиковање исихије у Цркви (како од стране монаха, тако и мирских свештеника и лаика), као и њено теоријско дефинисање. Од почетка монашког живота па до појаве паламита и синаита (како се обично називају тиховатељи четрнаестог века, по двојици најзначајнијих позновизантијских учитеља исихије – Светом Григорију Палами и Преподобном Григорију Синаиту) исихазам је, дакле, већ имао миленијумску историју, која је, како то обично бива са „великим творевинама духа“, имала (и у пракси и у теорији) и успоне и падове.
Најозбиљнија искушења која су се спорадично појављивала у духовности тиховатеља била су издвајање личног подвига из богослужбеног живота Цркве и изолација црквеног живота у целини од тзв. „спољног света“. Неконтролисани „есхатолошки максимализам“ аскета често је умевао да доведе у питање саму природу Цркве тако што је, с једне стране, апсолутизујући аскезу на рачун богослужења порицао литургијску природу Цркве, а са друге, опструирао остваривање здравог односа Цркве према свету (веза Цркве и света би на крају требало да резултира избављењем света „који у злу лежи“, стога је игнорисање спољног света, то слободно можемо рећи, издаја Јеванђеља; јер је, као што знамо, основни новозаветни имератив – крштење свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа [уп. Мт. 28, 19]).
Исихасти с краја византијске историје, међу којима је Свети Григорије Палама по свему био најистакнутији, успели су да чврсто вежу два основна аспекта црквеног живота – аскезу и богослужење, а уз то и да аутентичан црквени етос учине формативним фактором у друштвено-политичком и културном животу. Исихасти су успели да уравнотеже и култивишу живот тадашњих монаха, који су неретко били у опасности да се претворе у једну херметичну групацију склону фанатичном зилотизму (а када се подвижнички живот у Цркви истргне из богослужбеног контекста постаје сам себи циљ и претвара се у најобичнији „духовни тренинг“ без било каквог сотириолошког значаја). Позновизантијски тиховатељи (тј. паламити и синаити) су и у пракси и у теорији инсистирали на органској вези подвига и богослужења, и тако очували црквеност подвижничког живљења. Даље, у светоотачком предању чврсто укорењеним богословљем успели су да очувају и здраву црквену мисао. И на концу, одговорним приступом тзв. „свакидашњем“ животу постигли су често недостижан циљ, а то је да су црквене идеале учинили живим, одн. применљивим у социјалном и културном животу људи.
Отуда су у праву они који сматрају да је победа исихаста који су били предвођени Светим Григоријем Паламом у четрнаестом столећу била у ствари победа православља, одн. да је духовност тиховатеља – православна духовност par excellence.
Исихазам је, стога, парадигматична форма ортодоксне духовности, чија је реактуелизација неопходна како би се и данас оваплотила аутентична хришћанска егзистенција. Поновним афирмисањем исихастичке духовности савремени црквени живот би несумњиво био избављен из тренутне кризе, која је погодила како однос који Црква има према свету тако и сам црквени живот.
Као вековни исихастички центар, светогорски манастир Хиландар, и данас, посебно посредством своје Задужбине у Београду, немерљиво доприноси поновном обликовању православне духовности по исихастичком моделу. Управо као део те мисије појављује се и књига (засигурно једног од најзначајнијих исихазмолога двадесетог столећа) оца Јована Мајендорфа Свети Григорије Палама и исихастичка духовност. Реч је о зборнику у коме су сабрани Мајендорфови радови, у којима се бави историјом и теологијом исихазма, са посебним освртом на улогу коју је имао светогорски монах и архиепископ солунски Григорије Палама, као и утицајем који су исихасти предвођени њиме имали како у црквеном тако и у политичком и културном животу.
(Благоје Пантелић)