СВЕТЛОСТ ЈАЧА ОД СУНЦА
(Интервју игумана Свете српске царске лавре Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија дат „Јат ревији“, новинар: Жељка Трнинић, фото Саша Жутић)
Васкрсење Христово као победа над смрћу, највећи је дар Божији целом човечанству. Једино одбијајући да верујемо у реалност васкрсења, ми себе лишавамо Његове благодати.
Васкрс је празник који се слави од апостолских времена. Значај Христовог васкрснућа најбоље показује чињеница да су апостоли и њихови ученици као успомену на то дело почели да славе не само тај дан, него и сваки први дан у недељи, назвавши га „даном Господњим“. О значају овог празника и његовом празновању у манастиру Хиландар разговарали смо са Високопреподобним архимандритом Методијем, игуманом Свете српске царске лавре Хиландара.
Шта Васкрс представља хришћанима и да ли за монахе има и неки додатни значај?
– За хришћане Васкрсење Христово није само један од празника, већ смисао њиховог живота и највећа нада њихове вере. Због тога је и велики апостол Павле писао првим хришћанима: „Ако Христос није устао, узалуд вјера ваша… Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи. Но заиста је Христос устао из мртвих…“ (I Кор 15, 17–20). Особито су монаси позвани на то да непрестано на себи носе печат васкрсења Христовог. Монах Георгије Витковић, врлински светогорски аскета – Србин који је живео и подвизавао се средином прошлог века, говорио је монасима да се старају да никада не изгубе радост васкрсења. Ипак, наша Света Црква, као брижна мајка која са великом пажњом васпитава своју децу, да би нам олакшала да задобијемо овај за нас најспасоноснији дух, одредила је један дан, или боље рећи више дана у години, када се Васкрс посебно слави.
Како изгледа период Великог поста и како теку припреме у Хиландару за овај празник?
– У Хиландару, као једном од четири највећа светогорска манастира, старамо се да негујемо древни богослужбени поредак. Монаси на свакодневним богослужењима молитвено прате читање и појање текстова и химни које су пре много векова саставили богонадахнути оци – црквени химнографи. Сагласно томе, за празновање Васкрса припремамо се од почетка Великог поста, који се састоји од Четрдесетнице – првих четрдесет дана и Велике седмице – седмице страдања Христових. У току Четрдесетнице пажња се поклања нашем подвигу који не сме бити само телесан већ и духован, јер нас на то подсећају химне које се тих дана певају, позивајући нас да постећи телесно постимо и духовно, како бисмо, уздржавајући се од грехова и страсти, а наслађујући се врлинама, у духовној радости дочекали Свето Васкрсење. У данима Велике седмице (од Великог понедељка до Велике суботе) сећамо се и молитвено оживљавамо страдања Господа нашег Исуса Христа. Богослужбене химне које се поју ове седмице представљају високе домете црквеног, по својој уметничкој вредности, а још више по дубини богословске мисли. Појући их и пажљиво слушајући, ми обогаћујемо ум Божјим тајнама, оплемењујемо дух њиховом уметничком лепотом, а молитвено посматрајући догађаје о којима се у њима говори као да се заиста догађају тог тренутка пред нама, испуњавамо срца љубављу према Христу Богу који је учинио тако велика дела ради спасења свих људи. Треба напоменути да у току Велике недеље у Хиландар пристижу први поклоници, који желе да се укључе у богослужбени круг, како би и они доживели пуноћу ових дана. Већина гостију ипак долази непосредно пред сам Васкрс, на Велику суботу. Њихов број је око стотину душа сваке године.
Да ли се сам дан празника разликује од празновања у другим храмовима православне цркве?
– На дан Празника црква се осветљава мноштвом свећа и кандила, ваздух се испуњава мирисом тамјана, а под прекрива ловоровим лишћем, тако да сви који из ноћне таме (богослужење почиње два часа након поноћи) улазе у овако осветљен и украшен храм, имају осећај преласка из смрти у живот. Ради тога се за празник Васкрсења користи и старозаветни термин „Пасха – прелазак“. Свештенослужитељи облаче беле одежде и тако подсећају на блиставог анђела који се јавио на Христовом гробу објављујући његово Васкрсење, а остали монаси поју радосне празничне химне које славе победу над смрћу. Заиста је богослужење тог дана права икона вечног живота у Царству небеском! И као што верници поздрављају један другог поздравом „Христос васкрсе – ваистину васкрсе“, четрдесет наредних дана, све до празника Вазнесења, тако је и код нас васкршња радост присутна на свим богослужењима све до тада. Најлепше од свега је чињеница да, и поред тога што је спољашња форма овог празновања сваке године иста, унутрашњи доживљај је увек различит. Само испуњавање спољашње форме не доноси духовне плодове, очекивану празничну радост, јер то зависи од тога колико је свако од нас и колико смо сви заједно као монашко братство уложили труда током Великог поста у очекивању и припреми за празновање овог највећег хришћанског празника. Јер то нам црквени песник поручује: „Очистимо чула и угледаћемо, неприступном светлошћу васкрсења, блистајућег Христа…“ Ако, дакле, очистимо чула душе и тела, удостојићемо се да видимо умним очима душе Христа, који васкрснувши из гроба блиста ненадмашном и неприступном светлошћу васкрсења.
Сваке године чујемо васкршње честитке Српске православне цркве, али ретке су прилике када чујемо размишљања и васкршње поруке које упућује братство Хиландара…
– Путници у авиосаобраћају обично имају могућност да током лета на мониторима посматрају земљину сферу развијену у раван и да виде који су континенти обасјани сунчевом светлошћу, а који су у тами – дакле да прате смену дана и ноћи на целој планети. Замислите дан када је цела Земља осветљена, али не обичном светлошћу већ светлошћу неупоредиво јачом од сунчеве! У историји човечанства десио се један такав дан, а то је дан Васкрсења Христовог. Тог дана су сви крајеви Земље били обасјани, не стварном, већ духовном светлошћу васкрслог Христа. И не само земља, већ и Небеса, па чак и мрачни Ад: „Сада се све испуни светлошћу, небо и земља и преисподња (Ад), да празнује дакле сва творевина васкрсење Христово…” – пева се на Васкрс. Васкрсење Христово као победа над смрћу, највећи је дар Божији целом човечанству. Једино одбијајући да верујемо у реалносг Васкрсења, ми себе лишавамо његове благодати. Јер, каже Апостол, „ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Рим. 10, 9). Честитајући свима Празник над празницима, Васкрс, хтео бих да додам да је наша, хиландарска молитва Богу творцу небеских сила, да увек шаље своје анђеле да прате све Јатове летове, како би ваши путници сигурно стизали на своја одредишта и прославили васкрслог Христа, коме нека је са Оцем и Светим Духом слава у векове векова.
Ни овим радосним поводом не можемо а да се с тугом не присетимо великог пожара који је задесио Хиландар 2004. Да ли сте задовољни напретком радова на обнови?
– Када оцењујемо напредовање радова на обнови изгорелих конака, превасходно је потребно да имамо у виду какви су оквири у којима се они одвијају. Манастир Хиландар је, то сви вероватно знају, живи манастир у коме обитавају монаси и труде се да испуне своје духовне обавезе, сагласно типику (уставу) који нам је оставио наш оснивач и ктитор Свети Сава. То је наш најважнији задатак који има за циљ обожење и спасење не само нас који смо у њему настањени, већ и свих многобројних поклоника који долазе у току целе године да утеше своје душе и напоје их бистром духовном водом са хиландарског извора, као и свих оних који су физички удаљени од нас, али су са нама у најтешњој вези захваљујући чињеници да их помињемо у молитви на дневним и ноћним богослужењимаа. Ово се посебно односи на особе женског пола, које и поред тога што не могу да ступе на тло Свете горе, кроз ову молитвену везу ипак нису лишене хиландарског благослова. Имајући ово у виду, трудимо се да градитељска обнова не омета духовни живот и духовну обнову братства. Постоје и нека друга ограничења која утичу на брзину радова. Конаци манастира Хиландара представљају културноисторијске споменике, што изискује додатну опрезност приликом израде пројеката и извођења радова. Ту је још и проблем превоза, јер Света гора, иако је полуострво, једину саобраћајну везу остварује морским путем што је често ометано временским условима. Када све ово узмемо у обзир, схватамо да је брзина досадашњих радова заиста оптимална.
Колико здања је обновљено до сада?
– До сада је обновљено близу половине изгорелих здања. Када смо се прихватили овог задатка, поставили смо себи за циљ да после обнове она изгледају исто као пре пожара. Многобројни посетиоци који годинама долазе у Хиландар и знају како је он изгледао пре 2004, а видевши оно што је до сада обновљено, уверавају нас да тај циљ за сада остварујемо.
У којој мери штета уопште може да се надокнади, односно шта је стварни губитак од пожара?
– Када се Обнова заврши, манастир ће имати довољно корисног простора за своје нормално битисање. Тај простор, сада као потпуно нов, биће употребљивији него раније. Нажалост има и оног што је ненадокнадиво, неповратно изгубљено и што можемо сматрати непоновљивим због своје уметничке вредности, као што је зидно сликарство у три изгореле црквице – параклиса, а које је у великој мери страдало у пожару, или због своје архитектонско-историјске вредности, као што је читав један спрат монашких келија изграђених 1598. и у оригиналу сачуваних до 2004, а које су у пожару уништене.
Како долазите до финансијских средстава и ко су највећи добротвори?
– Најважнија финансијска подршка Обнови долази из буџета Владе Републике Србије, преко Министарства културе. Када је свет захватила економска криза, ова помоћ је нешто смањена, док је помоћ Јелинске државе, која је остваривана преко Центра за заштиту светогорског наслеђа (КеДАК) тада потпуно изостала. Ради тога смо од краја 2010. покренули неколико акција са циљем прикупљања неопходних средстава за наставак радова на Обнови. Користим и ову прилику да у име братства манастира Хиландара захвалим свима који су нам у овом историјском подухвату помогли.
Шта сматрате Вашим главним задатком на дужности старешине манастира Хиландар?
– Непосредно после пожара, Сабор стараца нашег манастира доделио ми је дужност руководиоца Обнове. Избор за игумана ме је затекао на овој дужности и она ми је и даље, од свих практичних обавеза, најважнија. Ипак, основна улога игумана једног светогорског манастира, па самим тим и Хиландара, јесте да се као духовни отац брине о духовном животу братства.
