(Снимке преноса уживо можете погледати на следећем линку)
У Манастиру Светог Прохора Пчињског 30. и 31. октобра 2024. године, под покровитељством Светог Архијерејског Синода и са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Порфирија, одржан је Трећи Светопрохорски монашки сабор. Сабор су организовали Епархија врањска, са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита врањског Г. Пахомија и Света царска српска лавра Хиландар.
Светопрохорски монашки сабор је духовни, научни и образовни догађај, међуцрквеног карактера, намењен унутрашњој мисији Цркве, односно, пре свега, монаштву Српске Православне Цркве, који се сваке године пред храмовну славу, празник Преподобног Прохора Пчињског (19. октобар / 01. новембар), одржава у овом манастиру.
На Сабору су учествовали предавачи и учесници из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, Северне Македоније, Русије, Грчке, Велике Британије, Румуније, Аргентине и Гватемале. На скупу су, поред домаћина, Архиепископа и Митрополита врањског Г. Пахомија, као предавачи и гости били присутни и следећи архијереји: Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски Г. Игнатије као изасланик Светог Архијерејског Синода СПЦ, Епископ ваљевски Г. Исихије и Епископ дремвитски Г. Давид.
На Трећем Светопрохорском монашком сабору било је укупно 105 учесника из 40 манастира. Сви учесници су на дар од Митрополита Пахомија добили „Зборник радова монашког сабора 2023“.
На пленарном заседању, поздравно писмо Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Порфирија прочитао је Митрополит Пахомије, који је као домаћин и председник Организационог одбора Сабора, пожелео добродошлицу присутнима и подвукао да осећа посебну радост и част јер се овогодишњи монашки скуп реализује у склопу обележавања неколико јубилеја везаних за личност Преподобног Аве Јустина Ћелијског и Врањског: стотридесетогодишњице рођења, четрдесетпетогодишњице блаженог уснућа и десетогодишњице преноса његових светих моштију.
Његова Светост Г. Г. Порфирије у свом писму благословио је рад овогодишњег Сабора, истовремено изражавајући оправданост оваквих сабрања, јер постоје многа питања на која је потребно дати одговоре: Ко је монах? Шта је смисао његовог одвајања од профаног живота? Како се подвизава? Ко њиме руководи? – и тако редом. Ова, али и сва друга сродна питања која се роје из ове теме, напомиње Свјатјејши, немогуће је заобићи и о њима не богословствовати. Отуд, ако бисмо и желели да преузмемо нелаку обавезу дефинисања смисла човековог спасавања у монашком образу, прво што запажамо јесте да је суштина тог призива у испуњењу Спаситељеве заповести – молите се непрестано, а што представља освећење свих и целокупне твари у Христу.
У својству представника Светог Архијерејског Синода, скупу се обратио поучним речима Његово Високопреосвештенство Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски Г. Игнатије, истичући значај евхаристијског сабрања у коме једино можемо срести Господа и сјединити се са Њим, али и са другима.
Игуман Светог манастира Хиландара и потпредседник Организационог одбора, архимандрит Методије, у уводној речи назначио је колико су оваква сабрања важна и изнео програм рада. У уводној речи на сликовит начин је назначио колико су оваква сабрања важна: „Од давнина је познато: биљка која се не негује или ће подивљати или увенути […] Стога, засуцимо духовне рукаве и, са вером у помоћ Неба, кренимо са обделавањем благословене биљке монаштва: ослободимо је корова погубног утицаја палог света; мотиком тежње ка успостављању вековима потврђеног манастирског поретка, окопајмо и умекшајмо земљу на којој расте; стварајући услове и дајући могућност истински одуховљеним старцима и старицама да своје знање преносе на млађе, ову земљу нахранимо најфинијим ђубривом; осетљиву стабљику привежимо за чврст стуб учења мајке Цркве и њеног исправног поретка и редовно је заливајмо водом назидатељних речи и поука, како живих, тако и писаних – и добићемо најсочније плодове, којима ће се наслађивати не само монаси и монахиње, већ пунота Цркве Христове и цела васељена“.
На радном делу сабора обрађивана су значајна питања везана за монашки живот, а на крају сваког заседања учесници су дискутовали о изложеним темама.
Трећи Светопрохорски монашки сабор завршен је евхаристијски и молитвено, празничним бдењем и Светом Архијерејском Литургијом поводом манастирске славе, Преподобног Прохора Пчињског.
Као и претходна два, и овогодишњи Сабор показао се као успешан и душекористан, те је сав труд око његове припреме и самог одржавања оправдан. Опште мишљење свих учесника је да се на оваквим сабрањима, са једне стране, указује на значај монашког служења у Цркви Христовој, а са друге, самом монаштву се увећава ревност, како би усрдније и уз додатна сазнања наставило свој подвиг.
Прво заседање: Обнова и унапређење монаштва
Митрополит бачки др Иринеј
Свети Јустин Ћелијски као монах и теолог
Преносећи дубоке утиске о Светом Јустину, који су му се још као младом студенту дубоко урезали у душу, Митрополит Иринеј описује га као „вулканску личност“ пуну снаге и динамизма, која је истовремено зрачила добротом, молитвеношћу, преображеношћу и необичном дубином мисли и порука.
Богословље Аве Јустина и његов молитвени лик биле су две органски спојене димензије његове личности. Богословску науку он није схватао као једну од хуманистичких наука или као својеврсну религијску философију, него као „науку над наукама“ и као „философију Духа Светога“, односно благодатно и подвижничко служење при тумачењу Откривења Божијег. Богословље Светог Аве Јустина било је плод његовог живог молитвеног, превасходно литургијског, сусрета са Живим Богочовеком.
Архимандрит Нифон
Игуман Манастира Свете Тројице и Светог Нектарија, Грчка
Исихастичко и монашко предање – прихватање, живот у њему и преношење
Исихија је кроз сва времена била карактеристика православног монаштва, а одликује се интензивним духовним подвигом, у циљу исправљења и спасења палог човека. Њени плодови су спасење човека, исцељење његовог расцепљеног бића и остварење човекове заједнице са Богом, наводи архимандрит Нифон у уводу свог излагања. У чежњи да остане са Богом, монах превазилази стадијум немира и страхова, те прихвата „божански огањ“ умног тиховања.
Монах који са смирењем прихвата монашко предање од свог Старца, иде ка животу у њему, јер предање без живота остаје бесплодно. А резултат живота у предању је, по јеванђелском сведочанству, да постанемо деца Божија и богови по благодати, што се постиже једино смирењем и послушношћу.
За преношење здравог предања, потребно је доживети га са доследношћу и чистим исповедањем, како се ни у најмањем не би искривило, јер по речима архимандрита Нифона, имамо одговорност да пренесемо млађима оно што смо примили.
Игуманија Јулијанија
Зачјатевски манастир, Русија
Обнова монашког братства/сестринства. Од чега зависи?
Разматрање ове теме, којој су посвећени овогодишњи округли столови широм Руске Цркве, данас је од посебног значаја – сматра игуманија Јулијанија – будући да је последњих тридесетак година у Русији основан велики број манастира и обновљено мноштво древних монашких обитељи.
На питање ко и како данас долази у манастир, она даје свеобухватан одговор, у коме с једне стране образлаже смисао Божијег призива и циљ монашког живота, док са друге појашњава у чему се састоји правилан избор искушеника, какав приступ треба имати према њима и у чему се састоје њихово духовно васпитавање, уклапање у манастирски типик, односно саображавање монашком духу уопште.
Монахиња Калиопија
Манастир Нера, Румунија
Аутентично монашко предање – како га преносимо? Коме га преносимо?
Размишљања Преподобног старца Софронија о улози и утицају монашких заједница у постмодернизму чини полазну тачку излагања монахиње Калиопије. У наставку следи опис посете њеног тада младог сестринства манастиру Старца Софронија у Есексу, који је послужио као пример тадашњем младом сестринству у Нери, које се тек формирало и трагало за аутентичним православним монашким предањем.
Даље сазнајемо и како је позитиван преокрет друштвено-политичке климе у Румунији почетком прошлог века довео до општег духовног препорода, да би у скорије време румунско, некада већински хришћанско друштво, потпало под разорни утицај антихришћанских начела. Црква је тако у новонасталим околностима позвана да оживи дух поновне евангелизације у свету окренутом идолопоклонству. Манастир Нера је, у том смислу, кроз разнолике активности, посебно посвећен деци и породицама са децом, којима је потребна реч мудрости, сматра монахиња Калиопија.
На крају је, приликом разговора, разматрано питање нових искушеника и искушеница, у смислу оправданости примања свих који изразе жељу да буду причислени манастирској заједници или само оних за које смо сигурни да имају монашко настројење. Изнета су различита искуства и тумачења, али је подвучено да је, поред људске жеље, за живот у манастиру неопходан и Божији призив.
Друго заседање: Монашка послушност као начин спознаје и испуњавања воље Божије
Епископ ваљевски Исихије
Од послушности – смирење, од смирења – расуђивање
Говорећи о човековом грехопаду у Рају, Епископ Исихије наводи да се у човеку, који увиди своју отпалост од Бога и своје јадно стање, јавља покајање и вапај Богу. Покајање враћа човека дому Очевом – у Цркву, у којој је спасење, а један од начина овог враћања јесте монашки начин живота.
Речи којима послушник на монашком постригу одговара на постављена му питања: „Да, с Божијом помоћи, оче свети“, одражавају кључну одлику његовог живота – послушност.
Послушност садејствује са врлинама смирења расуђивања и све више нас уводи у њих. Смирени човек нема у себи гордости ни таштине, себе сматра за ништавило, а све друге за више од себе. Тиме се душа, испражњена од греховних садржаја, отвара за дејство Божанске благодати која, опет, подвижника надахњује за још већи труд на путу ка обожењу.
Архимандрит Сава Јањић
Игуман Манастира Високи Дечани
Монашка послушност као распеће старог човека у подвигу покајања
Суштину монашке послушности, по речима архимандрита Саве, не чини покорност ауторитету и морално усавршавање, већ онтолошки преображај, распеће старог човека и поновно рођење у Христу. Одрицањем од своје пале воље и самољубивих жеља, монах се саображава лику Христовом, остварујући тако заједницу са Богом и стичући опитно познање воље Божије. У исто време, активном и вољном сарадњом са Божијом благодаћу, монах кроз подвиг покајања и смиравања у послушности непрестано пребива у Божијем присуству.
Живећи у послушности, монаси обнављају благодат крштења, умиру свету и живе Богу, свакодневно умртвљујући свој егоизам, како би васкрсли у новом животу у Христу. Кроз подвиг послушности, они улазе у тајну Христове послушности и самоиспражњења, те постају саучесници Спаситељевог искупитељског подвига.
Јеромонах Рафаило
Игуман Манастира Подмаине
Живот по савету као вид послушности у нашем времену – по учењу Светог Игњатија Брјанчанинова
Јеромонах Рафаило је у свом излагању подвиг послушности код савременог монаштва посматрао у духу учења Светог Игњатија, изложеног у поглављима његове књиге „Принос савременом монаштву“, посвећеном овом подвигу. Неке од карактеристичних мисли овог Светитеља, на којима се отац Рафаило посебно задржао гласе: „Монашка послушност, у оном облику и карактеру у којем се она спроводила међу древним монаштвом, представља узвишено духовно тајинство. Нама је постало немогуће да је достигнемо и да је у потпуности подражавамо: нама је могуће једино да је побожно и разборито испитамо, и могуће нам је да усвојимо њен дух. Читајући опите и правила делања древних Отаца, о њиховој послушности која је подједнако узвишена и у руководитељима и у руковођенима, ступићемо на пут правилног расуђивања и душеспасоносне разборитости и увидећемо да је у савремено доба дошло до општег назадовања хришћанства“.
Игуман Рафаило је посебно подвукао да савремени духовници морају да буду веома опрезни, како не би умислили да су равни древним Оцима и тако у духовну пропаст увукли и себе и оне које духовно руководе.
Игуманија Кирана (Парлић)
Игуманија Манастира Успења Пресвете Богородице, Северна Македонија
Духовни отац као носилац и показатељ воље Божије
У дуготрајном процесу саображавања уму Христовом, човеку се непосредна воља Божија често открива кроз реч духовног оца, сведочи игуманија Кирана, док само онај који духовникове речи прима са вером и не подвргава их властитом суду, налази исправан духовни пут.
У даљем излагању, она разматра неопходне предуслове за остварење правилног и једино спасоносног односа духовника и послушника, где старац треба неуморно да носи болести и слабости својих духовних чеда, као и да буде неустрашив пред њиховим падовима. Послушник пак, са своје стране, читавим својим бићем треба да жуди за Богом и спремно се одриче сопственог мишљења и воље, те да има савршено поверење и љубав према свом старцу.
Она такође наглашава да однос са старцем треба да буде подвижнички и захтеван, а разговор са њим више да наликује молитви него обичном разговору, нарочито оном у коме послушник пројављује супротстављање или своју вољу.
По окончању свих излагања, развила се жива расправа о подвигу послушности, о томе који су предуслови да кроз њу монаси од својих духовника сазнају вољу Божију и да ли постоји најнижа граница до које се духовни руководитељи снисхођењем спуштају. Највише је било речи о томе да ли је могуће и у данашње време остварити однос старца и послушника по угледу на узвишене древне примере или треба прихватити учење, којег је Свети Игњатије Брјанчанинов један од гласноговорника, да савремено монаштво може једино да се храни ,,мрвицама које падају са духовне трпезе Отаца“.
Треће заседање: Значај исихазма за источно монаштво
Архимандрит Захарија
Духовник Манастира Светог Јована Претече, Есекс, Велика Британија
Исихазам – срце православног подвижничког предања
„Подвижништво исихазма је нешто најсветије, најсавршеније што постоји у православном предању“, каже архимандрит Захарија на самом почетку излагања, појашњавајући да исихазам није циљ сам по себи, већ начин за проналажење и очишћење срца, усредсређивање пажње и чување сећања на Бога. Исихастичка молитва је, заправо, средство заједничарења и сједињења са живим и личним Богом.
Будући да је након пада наступила трагична раздељеност човекових унутрашњих сила, његов ум оделио се од срца и постао привучен спољашњим утисцима. Сврха исихастичког подвижништва је да уједини раздвојене човекове силе и човека учини Божијим обиталиштем, објашњава архимандрит, наглашавајући да је ово узвишено духовно стање немогуће одржати без сталног контакта са енергијом Божијом, кроз непрестано призивање Имена Господа Исуса, смирење, самоукоревање и духовни плач.
Што је духовна бол покајања оштрија, ум се дубље спушта у срце, и тако цело човеково биће бива исцељено, наводи архимандрит Захарија у завршном делу излагања речи Св. Григорија Паламе, додајући како човек тада постаје истински образ Божији и посредник између Бога и творевине.
Архимандрит Петар
Игуман Манастира Светог Јована Претече, Есекс, Велика Британија
Исихастичка молитва и Божанска Литургија
Превасходно дело кроз које се пројављује човекова сарадња у делу сопственог спасења, јесте молитва. Њоме се човек уздиже у сферу Духа и то је у суштини натприродан чин, сматра архимандрит Петар, јер кроз молитву настојимо да се сјединимо са оним што превазилази нашу створену природу. Стање чисте молитве, у којој молитвеник стоји у присуству Божијем са умом у срцу, представља особеност исихије.
У другом делу излагања, архимандрит Петар појашњава смисао и значај Литургије, у којој човек свој пролазни живот мења за бесмртни. Литургија је непроцењив дар човечанству, бесконачно стваралаштво и радионица љубави, сматра архимандрит Петар. А предуслов за достојно учествовање у Тајни Божанствене Евхаристије јесте управо исихастичка молитва, која са подвижника скида рђу палости и привлачи благодат, обнављајући његово срце.
Исихазам и Божанска Литургија су међусобно повезане тајне, које усавршавају једна другу, закључује архимандрит Петар. Оне су уткане у један живот и, према речима Светог Софронија, остварују највећи догађај у историји палог света: сједињење људског срца са Духом Божијим.
Четврто заседање: Монаштво и манастири у земљама у којима не постоји православна монашка традиција
Игуманија Марија (де Оливеира)
Манастир Светог Саве, Аргентина
Монашки живот у Јужној Америци
Из краћег историјата настанка српске православне заједнице у Аргентини, почетком 20. века, сазнајемо о труду црногорских досељеника да на далеким просторима очувају своју веру и традицију, изградњом српске цркве и оснивањем манастира Светог Саве. Надовезујући се затим на речи Св. Игњатија Брјанчанинова да је монаштво наставак парохијског живота, игуманија Марија закључује да Латинска Америка још увек није спремна за православно монаштво, будући да је православних парохија веома мало, а живот у њима слабо се развија. Међутим, и поред констатације да такви услови нису најповољнији за процват монаштва, она у наставку износи неколико оптимистичних чињеница, које наговештавају да се тај процват може реално очекивати.
Игуманија Марија је чврсто уверена да је могуће сведочити васељенски карактер православља, које је довољно моћно да надиђе сваку врсту географских, културних или етничких граница. Потреба за мисијом православља на Западу је несумњива, истакла је игуманија у закључку, а као најуспешнији пример остварења ове мисије наводи старца Јефрема Аризонског.
Игуманија Инес
Манастир Свете Тројице, Гватемала
Кратак историјат православне Цркве и православног Манастира Свете Тројице у Гватемали
Православље је заживело у Гватемали почетком 19. века, насељавањем православних верника из Свете земље и Либана, сазнајемо од игуманије Инес. У њеном излагању видимо како је у наше време настајао први православни манастир на овим просторима и каква је његова улога у данашњем ширењу православља Гватемалом.
Настанак манастира Свете Тројице непосредно је везан за вишегодишње духовно трагање две некадашње римокатоличке часне сестре, мати Инес и мати Марије, које су, по речима мати Инес, у жељи за аутентичним монашким животом по древном монашком предању, напустиле своју верску заједницу и примиле православље. Игуманија описује њихов мукотрпан вишегодишњи труд од проналажења надлежног епископа, добијања и уређења земљишта за манастир, па све до регистрације православне парохије, изградње манастирске цркве и других бројних објеката. Манастир је крајем деведесетих преузео бригу и о напуштеном сиротишту, које је током свог рада примило и васпитало у православном духу више од 1000 деце.
Манастир Свете Тројице данас се налази под окриљем Српске Православне Цркве и активно учествује у православној мисији, као центар иконописачких радионица, универзитетског онлајн образовања и превођења богослужбених текстова.
