Приказ књига Александра Пападијамандиса

Александар Пападијамандис – Божићне приче, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 128. (припремила и превела Марина Вељковић)

Александар Пападијамандис – Васкршње приче, Задужбина светог манастира Хиландара, 2011. стр. 190.  (припремила и превела Марина Вељковић)

Настављајући издавачки план представљања и афирмације хришћанске књижевности засноване на православном искуству и етосу Цркве, који је започет представљањем аутора у библиотеци „Српска мисао“ ( Тадија Костић На туђем послу, Владимир Велмар-Јанковић Играчи на жици), Задужбина Хиландара је објавила две књиге великог грчког приповедача Александра Пападијамандиса –  Божићне и Васкршње приче

Ове године се навршава 100 година од упокојења овог, како су га савременици а пре свега, књижевни критичари, „светитеља грчке књижевности“. Грчки нобеловац Јоргос Сеферис га је назвао једним од највећих грчких прозаиста.

Александар Пападијамандис (1851-1911) је рођен у сиромашној свештеничкој породици на острву Скијатос. Од детињства свом душом пригрлио је истину православне вере и остао до краја веран свом избору, а својим књижевним делом ју је и посведочио.

Као дечак често је пратио свога оца свештеника кад је овај одлазио да служи у црквицама ван града за време панађура и разних светковина и празника, помажући му тако што је певао у певници. Одатле потиче његова доживотна љубав према византијском појању, које је неговао исто тако истрајно до краја свога живота као и своју веру, и остао упамћен не само као велики писац него и као непревазиђени појац десне певнице црквице Светог пророка Јелисеја у Атини.

Због тешког материјалног стања нередовно се школовао и у једном од тих прекида боравио је на Светој Гори. Светогорски скромни начин живота, вековно присуство Светотројичне благодати духовног опита га је придобило за читав живот, па иако се није замонашио, стекао је снажну наклоност према подвижништву које је неговао током целог свог усамљеничког живота који је проводио уз многа лишавања, али због тога није падао у очајање већ их је доживљавао као Божији благослов.

Имао је и дар познавања језика којег је умножавао преводећи са руског, енглеског и француског језика. Превео је на грчки језик велики број класика. Први је превео роман Злочин и казна Ф.М. Достојевског.

Његов стваралачки књижевни опус можемо поделити на два периода. Након првог периода у коме је објављивао романе, окренуо се писању приповетки. Иако кратке форме ове приповетке су пуне јаких карактерних ликова које одликује једноставност и доброта галилејских рибара, али с друге стране има и злонамерних свекрви, похлепно незаситих трговаца, итд.  Свакодневно се крећући међу људима добро је упознао живот а пре свега живот сиромашног грчког народа, постављајући темељ правцу који би се могао назвати хришћанским религиозним реализмом.

Читајући приповетке не напушта нас доживљај присуства `тихог гласа`, у коме се Господ откривао пророку Илији, а истовремено провејава болно сећање за изгубљениом прошлим временима детињства и невиности као и Адамов покајни жал због непослушности у Рају. Међутим, унинији он није давао могућност да надвлада зато уочи највећих празника, Васкрсења Христовог, а свакако и Рођења он нам износи те ситне, а рекли би чак неприметне радости малих људи а које су пуне љубави и вере која горе премешта. За овакве људе се Спаситељ молио Оцу у Гетсиманском врту, овај народ Божији сачињава Цркву коју ни врата адова неће надвладати.

Зато су ове приповетке врло корисне за читање и у нашем народу, захваћеним духом безверја и отуђености од Бога, Цркве и Предања а који наивно верује да се Господ налази у јаком ветру, трусу и огњу који често стварају моћници овога света, не би ли се и ми придружили онима којима ће Господ приликом Доласка рећи: „Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света„ (Мт. 25, 34).

Предговор књизи „Васкршње приче“ са више информација о писцу и делу можете преузети овде Александар Пападијамандис