Преподобни оци, Игумане господине Методије и остала браћо и оци нашег Светог, Царског, Патријаршијског и Ставропигијалног Манастира Хиландара на Светој Гори, нашој Смерности љубљена чеда у Господу, вашем Преподобију да буде благодат и мир од Бога, а од нас Патријарашки благослов и опрост.
Са великом радошћу, наша Мајка Света Христова Велика Црква је обавештена 12. септембра ове године, преко Свештене општине, бр. протокола 146, послатим писмом од вашег љубљеног Преподобија, о испуњењу двадесет и пет година од поновног установљења општежитељног устројства, одлуком и благословом Мајке Цркве преко Патријаршијског и Синодског печатираног писма, у свештеном обиталишту Светог Саве, том знаменитом споменику многострадалног српског народа на Светој Гори – Светог, свакако, Манастира Хиландара, који је под канонском и духовном јурисдикцијом наше Васељенске Патријаршије, поводом чега је и годишњица, па због овог благословеног догађаја ваше Преподобије моли за наше Патријарашке молитве и благослове.
Ову одлуку о установљењу општежића вашег Манастира донели смо, пре двадесет и пет година, желећи да он постане налик оним старим општежићима, које су богоносни оци наши основали. Или, боље речено, да буде налик оном свештеном општежићу, основаном од Светих Апостола, за које се каже да „сви који вјероваше бијаху на окупу и имаху све заједничко; и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно; и сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, хвалећи Бога…“ (Дап. 2, 44-47).
Установљење општежића Светог Манастира Хиландара било је резултат дуготрајних покушаја Васељенске Патријаршије преко њених Егзархата, као и наших сталних подстицаја, да се поврати институција општежитељства на Светој Гори, „која је између света и небеских (бића)“, по Светом Григорију Палами. А полазна тачка и надахнуће за то је био црквени дух апостолског и отачког општежића, као и дубоко осећање заједнице у једном Телу Христовом, „на окупу“, свих који живе у једној братској киновији.
Свети Василије Велики, проповедајући о тајни општежитељног манастирског живота, каже: „Прво се, дакле, (монаси) поново враћају природном добру, јер треба да прихвате заједницу и суживот. Јер, савршена заједница живота је она, по мени, у којој нема приватног власништва, где сукоби мишљења нестају, где се удаљује сваки метеж и свађа и препирка, а где је све заједничко… где су многи један – а један није сам, већ је у многима. Шта се може упоредити са таквим начином живота?… Људи из разних народа и простора, подстакнути таквом савршеношћу сједињују се у једно, сматрајући се једном душом у много тела, док се многа тела показују као органи једног мишљења…“ (Подвижничка правила, 18. слово, Patrologia Greaca 31, 1381C-D-1384A).
Мајка Црква, која свештеноиспуњава ово отачко начело, традиционално и у првом реду у Великом Манастиру у Фанару, намерила је да поврати, а тиме и очува, општежитељну традицију и на Светој Гори, уложивши много покушаја, као што је и Вама познато, да се поврати и сачува аутентична установа монаштва, као што ју је описао кападокијски светилник Свети Василије Велики у својим Подвижничким делима. Мајка Црква је показала велико старање и брижљиву љубав на примеру свих Светих Манастира на Светој Гори, а посебно у историјском и древном Светом Манастиру Хиландару, који је под мудрим, тихим и смерним вођством вашег Преподобија, Свети Игумане, украшеним многим врлинама и скромношћу, тако да је Манастир ушао у један нови период свог историјског и спасоносног служења.
Ово старање Мајке Цркве за Свети Манастир Хиландар посебно је битно и због подршке и утехе, у последње време на различите начине искушаваном, православном народу ктитора Светог Саве, јер поклоници Вашег свештеног обиталишта из Србије у њему налазе васкрсли, добро уређени и прикладни духовни дом, који живи вишевековним духовним манастирским наслеђем, што има за циљ да српски народ прими на свом путу нову снагу и подршку, у драматичним и узнемирујућим историјским збивањима, и да нађе утеху у мукама и животним бригама и незгодама.
Историјски је посведочено да је Православна Црква икона спасоносног присуства Господњег у свету, „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20), и да је општежитељно монаштво живи део црквеног тела, а да је Света Гора живо, благодатно сведочанство тражења Христовог присуства. Киновијски монашки живот је „нови живот“, откривен у Богочовечанској Личности Господа, која пружа човеку, и генерално свету, смисао и вредност, а извире из Незалазне Вечне Светлости, у којој је сваки православни монах позван да се подвизава и проводи свој живот. Засигурно, поновно оживело општежитељно монаштво у Светом Манастиру Хиландару доноси вишеструку корист његовим оцима у подвигу, али и поклоницима, јер избрано братство сачињава још и „есхатолошку заједницу у путу“ (Свети Василије Велики), која дише и одише непрекидном „Исусовом молитвом“, посматрајући као у огледалу оно: „да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као на Небу“ (молитва Господња).
Двојица Светих ктитора вашег Светог Манастира, браћа и оци, Срби пореклом, преподобни Сава и Симеон, од царског рода Немањића, сигурно се радују на Небесима и веселе се овој напредној промени ствари у Свештеном Манастиру, у коме су већ видљиви позитивни резултати, а за протекло време и посведочени од свих. Свети Манастир Хиландар живо следи јаку киновијску традицију Свете Горе, а његова небеска заштитница Пресвета Богородица Тројеручица, чудотворна икона која се чува у његовом Саборном храму, спречила је даље пропадање особености овог Манастира, јер је десетлећима био мучен недостатком људства и тешкоћама у управљању.
После усрдних покушаја Мајке Цркве и наше Смерности лично, љубављу и стрпљењем постигнут је жељени резултат, тако да се у Манастиру сада живи и непрестано следује киновијском, заједничком и васељенском духу Православне Саборне Цркве, који прихвата различите облике и поштује локалне особености, и чува јединство у различитости „по мери“, без губитка јарбола заједничког предања. Црква посматра различите особине Православних народа не под призмом етнофилетизма и филетизма, који су саборски осуђени, већ искључиво под светлом и у светлу Будућег века, где је „све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11).
Отуда, заједно се радујемо, из чесне хранитељке Мајке Цркве, која је Кивот православног светогорског монаштва, а и лично, као духовни отац, епископ и патријарх, посебно поводом ове ваше заиста благословене и историјске годишњице, а вашем љубљеном Преподобију очински желимо непрекидну благодат и благослов Богомајке, брижне Мајке сваког светогорског монаха, као и ктитора Вашег Светог манастира блажених Саве и Симеона, као и свих, током векова освећених, хиландарских отаца.
А безгранична милост Господа нашег Исуса Христа нека буде са Вашим Преподобијем, да наставите непрекидно и непроменљиво ову светогорску традицију, изражену и проживљену у општежитељном устројству, на спасење душа ваших. Амин.
- октобра 2015. године
Његова Светост Васељенски Патријарх
г.г. Вартоломеј
Оригинални текст на грчком језику: 
Превео: др Александар Стојановић