Београд – Новине Београдског читалишта Библиотеке града Београда објавиле су летњи троброј (јун-јул-август 2008.) посвећен обнови и представљању библиотеке Светог манастира Хиландара.
Тим поводом је 25. јуна у сали одељења уметности Библиотеке града, одржано представљање ове публикације на којој су учествовали главни и одговорни уредник Новина, Станиша Нешић, аутор неколико текстова, Срђан Стојанчев и сарадник из Задужбине Светог манастира Хиландара, Срђан Стефан Миленковић.
У наставку можете прочитати део текста Станише Нешића, који је заједно са оцем Ромилом Хиландарцем, библиотекаром Светог манастира Хиландара и његовим сарадником Теодором Марковићем – Тодорићем, покренуо и припремио цео пројекат.
Обнова кроз преображај
Хиландар – обнова најзначајније српске библиотеке
Овим ванредним бројем НБЧ и БГБ су се придружиле свеобухватној обнови Хиландара која је почела одмах након пожара који је у ноћи између 3. и 4. марта 2004. уништио северни део манастирског комплекса. Први су сами Хиландарци, заједно са државом Србијом и СПЦ, и поред свих невоља у којима се Срби налазе, смело закорачили у ту обнову. Број институција и појединаца, из Србије и дијаспоре, а и из света, из дана у дан је растао и још увек нараста.
Да није реч само о обнови сагорелог у пожару сведочи и овај број НБЧ. Реч је о свеобухватној обнови као преображају најзначајнијег српског цивилизацијског темеља. О томе убедљиво сведоче речи библиотекара Хиландара, монаха Ромила: „Свети Манастир Хиландар се налази у тренутку обнове. Ми желимо да обновимо његову лепоту. Али, лепоту која спасава. Тај задатак ћемо обавити само ако будемо пажљиви. Ако будемо поштовали вољу дрвета и камена од којих је Манастир био саграђен. Поштујући вољу камена, улазићемо у Тајну Божије неизрециве лепоте. Тиме ћемо показати наше уверење да су човек и свет створени из небића. То уверење представља темељ смирења. Смирење је основни предуслов заједнице са Богом. Човек постаје личност само у овој заједници. Непрекидним трудом сваког од нас. Даноноћним радом многих монаха. Барем оноликих нараштаја колико их је од настанка Хиландара било. Настојањима да се упркос искушењима, слабостима, тешким болестима сачува заједница са Христом. Тим напором, творевина која је Оваплоћењем и Васкрсењем постала Тело Христово, дакле, Црква Христова, почеће да се преображава. Да поприма црте личности. Једне бескрајне личности – Христове личности“.
Следећи ове речи НБЧ су се у овом броју бавиле само једним, не мање значајним сегментом обнове: обновом најзначајније српске библиотеке. О томе врстан зналац библиотека и библиотекарства, Љубомир Дурковић – Јакшић пише: „У свим етапама развоја цивилизованог друштва књига је играла истакнуту религиозну, културну и друштвену улогу. Она је служила као важно средство за ширење знања, јер је народ без књиге исто што и тврђава без оружја… Свети Сава је схватио значај књиге и зато је са њом развијао своју делатност. То је било његово најмоћније оружје. Он је настојао да преко књиге пренесе дотадашње плодове знања у српски народ, и у његовом раду на књизи је зачетак Хиландарске библиотеке“. Тај зачетак је и кодификован у Хиландарском типику.
Сви народи старог света имали су своје библиотеке које су попуњавали и помагали са вером да управо кроз њих трају у историји. Најумнији међу Србима, од Светог Саве до данас, то и те како знају и обнављају оно што је најзначајније у њима, а то је цивилизацијски код кроз веру да је управо то оно што им обезбеђује опстанак и идентитет у савременом свету. Тачније, савремени свет још једино на оваквим местима, како је то тачно још пре четврт века уочио грчки архимандрит Пласида, може учећи да се врати себи, у систему савремених цивилизација. Заправо, цела Света Гора је не само образац једине теократске државе данас, него и једна велика библиотека, тачније „библиотечка мрежа“, како данас кажу, велика библиотека Православне васељене, јер су у двадесет манастира, у преко сто скитова и безбројних келија похрањени бесцени рукописи свих васељенских народа, слагани вековима и брижљиво чувани до данас.
Обнова Хиландара само је део свеобухватног преображаја Свете Горе данас који се голим оком може видети на сваком кораку перивоја Пресвете Богородице, а то је преображај у истом, Телу Христовом. Јер песма „Хиландарско време“ безименог хиландарског светогорца каже:
Овде се време
сунцем мери,
сатова нема.
У сутон
дан почиње,
у поноћ – подне.
Датума нема:
сви дани носе
имена светих.
Шта значи време
у безвременом?
Почетак
и крај свега:
Васкрс.
Овај број НБЧ је по томе и прављен. Са много питања, која су сведена на једно: шта ми данас као васељенски народ и Божије творевине чинимо да одржимо и унапредимо оно што су нам оставили преци? За почетак је довољно што смо себи поставили ово питање, јер оно није само реторичко. Да чинимо, према својој вери и снази показује и овај број у коме су сабрани неки напори, и отворена нова поља да чињење то може бити веће, боље, организованије и са много више љубави у Христу који је Алфа и Омега и бића и књиге.
У броју се први пут срећемо са чудотворном иконом „Ублажитељком туге“, заштитницом Хиландарске библиотеке, која није само симбол библиотека него и преображаја, јер чудо Божије није вашарски трик.
На овом броју су радили многи, знани и незнани. Многи су помогли да број буде овакав какав јесте. Ја им се, у име БГБ и Уредништва НБЧ, захваљујем зато што су имали слуха и ума да покажу како и велике несреће, какав је био пожар у Хиландару, могу да се преобразе у обнову темеља који нас чини оним што јесмо, како вели владика Николај и прецизира отац Јустин. Наш нараштај и будућа покољења могу само кроз преображај, кроз обнову да буду оно што јесу, личности, које у књизи, библиотеци, налазе свој пут у беспућу савременог света у коме има много буке, а нимало тиховања, јер бука „деконструише“ творевину, а тишина рађа личност.