О ПОЖАРУ 2004. ГОДИНЕ

У Светој царској српској лаври Хиландару на Светој Гори Атонској, у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године, избио је пожар великих размера. Пожар је почео нешто након 1 сат по поноћи у једном од димњака северозападног конака који се назива Игуменарија, односно Дохија. Убрзо, пожар се, захвативши суву дрвену кровну конструкцију покривену каменим покривачем, проширио и на целу северну страну манастирског комплекса све до цркве Светих Архангела и пирга Светог Саве.

Пожари представљају за манастирска здања на Светој Гори сталну опасност. Током лета прете шумски пожари, а током зиме стара ложишта и димњаци. Грађење уз обилату употребу дрвета учинило је манастире осетљивим на ватру. У случају када се пламен отме контроли лако се развијају праве стихије. Скоро сви светогорски манастири у својим летописима бележе велике пожаре. Чак се јављају и у данашње време као нпр. скорашњи пожар у звонари Протатске цркве у Кареји. Једино у Великој Лаври и Дохијару нису никада забележни.

Хиландар је раније страдао у великим пожарима 1722. када по речима савременика: „Од пирга Св.Саве до пирга Св.Ђорђа све изгоре“ и 1775. године. Најразорнији пожар је, међутим, избио у наше време, у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године. Уништено је и тешко оштећено 5897м2 или близу 55% корисне површине. Параклис Светих 40 мученика је потпуно нестао, параклиси Светог Димитрија, Светог Саве и Светог Николе су значајно оштећени. Најстарије сачуване аутентичне монашке келије са краја 16 века, веома ретке на Светој Гори, такође су потпуно уништене. Страдали су конаци Игуменарија (17-19 в.), Дохија (17.в.), Велики конак (19.в), Синодик (19.в.), улазни комплекс (17.в.), Стари конак (14-19в) и Бели конак (16.в.)

Пожар у Хиландару је изашао из димњака у конаку Игуменарија на западној страни, попут свих других на Светој Гори у којима су, рецимо у 20. веку страдали Ватопед и Ксиропотам, где је  такође оштећени димњак био узрок пожара. Највећи део манастира лежи на стени, док је југозападни део на наплавини. Услед тога ова страна се слеже и доводи до пукотина у зидовима конака од којих су неке видљиве,  док су неке под више слојева малтера. Димњак из кога се ватра проширила на дрвену кровну конструкцију је управо био напукао услед овог слегања.

Монаси су у првом тренутку успели да локализују и чак угасе пожар на доњем спрату Игуменарије. Међутим на недоступним местима тињање се наставило и захватило дрвену греду која је водила до крова са друге стране зграде запаливши дрвену кровну конструкцију прекривену каменим покривачем.

Пошто је манастир, као средњовековно насеље, сачињен од објеката у низу, пожар се веома брзо пренео преко кровне конструкције целе северне половине манастира, све до параклиса Светог Архангела Михаила и пирга Светог Саве, где се кров завршавао. У првим сатима монаси су покушали да савладају стихију и да у исто време евакуишу најугроженије свештене предмете и драгоцености. У цркви је одслужен и кратак молебан пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице. Ватрогасци су успели да савладају неприступачан светогорски терен и стигну тек ујутру. Конаци су горели сатима, јер се пожар спуштао на ниже спратове постепено, након што би дрвена конструкција изгорела и попуштала под тежином обрушених камених плоча кровног покривача.

Ветар који је допринео ширењу пожара на целу северну половину манастирског комплекса у исто време је спречио да се он пренесе јужно са Игуменарије на трпезарију краља Милутина. На тај начин највредније драгоцености, свештене иконе и рукописно наслеђе остали су сачувани од потпуног уништења.

Хиландарском братству су међу првима у помоћ притекли монаси из светогорских манастира. Већ следећег дана је пристигла и помоћ саме Свештене општине Свете Горе из Кареје, грчке државе, војске али и наших људи и њихових грчких пријатеља из Солуна и околине.

Последице пожара исказане бројкама су следеће:

а) Површина под објектима манастира је 4602 м2.
Изгорели су објекти на површини од 1968.5 м2 или 42.78%.

б) Укупно корисне површине у објектима манастир је имао 10500 м2.
Изгорело је 5761 м2 или 54.87%.

Ватром је захваћено 8 грађевинских целина док су трпезарија Св. Краља Милутина из 14. века и параклис Светих Арханђела претрпели извесна оштећења услед близине ватре и гашења пожара.

ИГУМЕНАРИЈА (објекат 12) 1651/1652, 1779, 1891

У конаку Игуменарија, који се тако зове јер је у њему смештена игуманска келија, је и започео пожар. Конак је и пре пожара био оштећен услед слегања тла. Сачувани су сви спољашни зидови који гледају према западу, ка манастирској башти, као и они ка истоку, који гледају на манастирску порту (двориште).

Управо на овим другим зидовима се налазе и највреднији натписи када је шта грађено. Подрумски део конака је из времена Светог Саве и Светог краља Милутина а горњи спратови из 18. века. У конаку је изгорела целокупна међуспратна конструкција, као и дрвенарија.

У параклисима Светог Саве и Светог Димитрија сачувани су зидови јер су од чврсте грађе. Живопис је сачуван али је пигмент услед високе температуре променио боју. У параклису Светог Саве живопис је био веома добро очуван, али пошто није био покривен, киша која је у данима након пожара доста падала, у великој мери је сапрала фреске.

Конак из 1640. (објекат 10)

Сачувани су спољни и унутрашњи зид (ка дворишту). Након пожара је остао и средњи зид али се касније обрушио јер му је подножје било зидано од блата. Сви еркери на фасади су уништени, целокупна дрвенарија и међуспратне конструкције.

Конак из 1816-1821 (објекат 9.)

Овај конак је солидније зидан и сви делови потичу из истог времена. У њему се налазила манастирска управа, књижара, гостопријемница, као и келије за смештај гостију. Има два јака спољна зида који су остали сачувани. Сачувани су и ступци са луковима у подруму. У подруму конака је све сачувано. Тек на 1. и 2. спрату се налазе бондручни зидови који су изгорели. Фасада и дрвенарија су уништени.

Улаз са параклисом Светог Николе (објекат 6)

Изгорео је део између 2. и 3. капије са дрвеним сводом. Такође су изгореле и поменуте капије из 1603. године. Један од стубаца који носи југозападни део параклиса Светог Николе се слегао па је услед тога и параклис напукао. Након пожара, параклис је обезбеђен како не би дошло до даљих оштећења. Живопис је сачуван али је као и у претходним параклисима променио боју. Овде је такође веома хитно потребно покривање како би се заштитио живопис. Под параклиса је потпуно изгорео.

Конак из 1814 (објекат 8)

У конаку се налазио Синодик – сала за састанке и келија за патријарха. Сачувани су спољни зидови као и средишњи стубац који је носио међуспратну конструкцију. Уништена је и метална конструкција која је коришћена у градњи. Сва дрвенарија је изгорела.

Део конака срушеног 1816-1821 (објекат 7), почетак 14. века

Конак представља остатак веће грађевине која је некада делила порту манастира на два дела. Служио је као комуникациони спој између конака из 1816-21 и тзв. Белог конака (објекат 25) и у њему се налазило степениште које је служило у те сврхе. Сви дрвени елементи су потпуно уништени. Срушио се и спољни зид с почетка 14. века услед високе температуре. Међутим, веома је извесно да је зид већ био оштећен 1580. у јаком земљотресу када је у близини конака страдао и пирг Светог Николе.

Конак обновљен 1598. – Бели конак

Такозвани Бели конак, који је обновљен 1598. године, а у ствари је још из доба Светог краља Милутина, претрпео је највећа оштећења. На овом месту се пожар зауставио јер није било даље кровне конструкције којом се ватра ширила. Фасада је потпуно нестала јер је била израђена од дрвета. Зидови у горњој половини су срушени. Остали су делови у приземљу. Јужни зид конака је у целини сачуван. У конаку је потпуно уништен параклис Светих четрдесет мученика. Такође су уништене скоро све монашке келије из 16. века које су биле сачуване у изворном облику и представљале изузетну реткост на Светој Гори. То је, ако се може тако рећи, и највећи губитак у пожару који је задесио Хиландар. Бели конак је пред избијање пожара био у завршној фази генералне обнове.

Оштећења на делима сакралне уметности

Према извештају Бојана Миљковића из Византолошког института САНУ, сачињеном током боравка у Хиландару од 9. до 11. марта 2004., од 42 иконе и 4 иконостаса колико је пре пожара чувано у оштећеним параклисима и манастирској управи, сачувано је 14 икона и једне царске двери са иконостаса. Поменути предмети углавном потичу из 17. века и касније.

У конаку из 1816-21 је потпуно изгорела и књижара са магацином нове штампане књиге.

Живопис из 17-18 века је у свим параклисима, осим Светих четрдесет мученика остао на месту, уз карактеристичана оштећења изазвана пламеном и високом температуром.

Делимично је оштећена дрвена носећа конструкција апсиде пода трпезарије, док је приликом гашења пожара већа количина воде продрла кроз зид и угрозила живопис 18. века у конхи апсиде. Кровна конструкција трпезарије као и најзначајнији живопис из 14. и 17. века су остали неоштећени.

Оштећен је и југоисточни део крова параклиса Светог Арнагела Михаила, коме је неопходна санација како влага не би угрозила живопис из 18. века. Улазна конструкција испред главне манастирске капије са живописом из 19. века није оштећена.