Хиландар – Крајем 2012., у издању Светог манастира Хиландара, изашла је књига хиландарског јеромонаха Доситеја (Радивојевића) „Име Божије у руској теологији XX века“. Књига представља магистарски рад, одбрањен на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Оригинално је написан на грчком језику. Објављена су издања на српском и на грчком језику.
У наставку можете прочитати поглавље са закључком рада:
Именославно учење светогорских монаха се заснивало на пракси Исусове молитве и богослужбеном поштовању имена Божијег. Из таквог опита усвојена је формула „име Божије јесте сам Бог“, коју је раније формулисао свети Јован Кронштадски. Именославци су сматра ли да за схватање те формуле нису довољне само логичке спекулације, него моли твени опит, у којем се име Божије не одваја од самога Бога. Имено славни израз „име Божије јесте Бог“ не значи да важи и обрнута тврдња, то јест да „Бог јесте име“. По учењу именославаца свако призивање имена Божијег је дејствено због присуства Божијег у свом имену, независно од психолошког настројења онога који га изговара. Противници именославља су приговарали да таква формулација чини Бога „за висним“ од свог имена.
Израз „име Божије јесте сам Бог“, који је постао камен спотицања за све учеснике у спору о имену Божијем, различито је прихваћен у именославно-монашкој, религиозно-философској и званичној црквеној средини. У току трајања спорова о имену Божијем јавила су се два сасвим различита приступа у схватању природе имена Божијег. Једни су разматрали име као нешто нераскидиво везано с предметом, неодељиво од предмета, које изражава суштину предмета. Други су у имену видели само знак који је придодат предмету, и који никако не утиче на суштину предмета.
Светогорски спорови руских монаха сродни су полемици о граница ма богопознања и природе имена Божијег, која је настала у IV веку поводом Евномијевог учења; сродни су и са богословљем иконе и са богосло вљем светог Григорија Па ламе. Питање о имену Божијем у руском богословљу ХХ века по Лоском је исто толико важно колико и питање о иконама. По њему име Исус Христос, као име оваплоћења, „постало је почетак сваког богословља у источном хришћанству“.
Иако именославци нису има ли јединствено учење у вези са именом Божијим, може се ре ћи да је најрањивије место у њиховом богословљу теорија о вези између имена и предмета, међу светогорским монасима посебно изражена код монаха Илариона у његовој „теорији чаше“, насталој као одговор на рецензију монаха Хрисанта, а међу московским интелектуалцима код М. Д. Муретова. Нарочито је неумерена претензија монаха Илариона да његово учење о имену Божијем изражава нови догмат, који је он открио и који захтева одговарајуће признање.
Такође, доста рањиво место у учењу именославаца било је схватање имена Божијег као енергије Божије, што се посебно огледа у делима Антонија Булатовића. У Философији имена Булгакова сусреће се схватање имена као енергије Божије и као сместишта енергије Божије. Философија имена Флоренског била је органски уклопљена у његово учење о енергетском символу, који је тумачен у оквирима синергије. Такво поистовећење имена Божијег са Божијом енергијом гледано из угла теологије Григорија Паламе са свим је погрешно. Треба рећи да је почетком ХХ века, у време спорова о имену Божијем, богословље светог Григорија Паламе било слабо познато међу богословима Руске православне цркве. По мишљењу Флоренског, Булгакова и Лосева, именославље светогорских монаха један је од првих узрока за фудаментална истраживања исихастичких спорова XIV вeка мeђу руским богословима ХХ века.
Док је вођа светогорских именославаца Антоније Булатовић оповргавао оптужбе да они обоготворавају звукове и слова имена Божијег, као и то да они приписују имену Божијем нарочиту магичну силу, раздвајајући име Божије и његову звучну љуштуру, дотле су учени именославци, нарочито Лосев и Флоренски, разрадили питање магичке природе речи и имена. У неким радовима Флоренског може се наћи да је име Исус Бог заједно са његовим звуковима. Важно је нагласити да се крајње именославље развија као софијанство, где се мешају Бог и твар. Именославље Флоренског и Булгакова, је према томе, на неки начин, богословска основа за њихову софиологију.
Учење именославаца о дејству имена Божијег у светим тајнама Цркве такође је једнострано. Тако претварање хлеба и вина у светој евхаристији, освећење воде и опраштање грехова на исповести, не зависи само од изговарања имена Божијег, него и од низа других чинилаца.
Питање о имену Божијем у руском богословљу, може се рећи, још није добило одговарајућу богословску оцену. По мишљењу Владимира Лоског, израда тачне формулације о истинском поштовању имена Божијег, која би била утемељена на духовном опиту, могла би да постане другим „торжеством православља“, које би било способно да доведе до „појаве нових благодатних сила и светости“ у Цркви.