Београд – У недељу, 4. марта 2007. године са почетком у 12 часова, у манастиру Раковица ће бити одржан парастос проигуману манастира Хиландара, архимандриту Никанору, који се упокојио 4. марта 1990. године у Сиднеју у Аустралији.
Као и сваке године од престављења (смрти) овог мисионара православне вере, његови поштоваоци ће се окупити на већ традиционалном сабору у спомен на калуђера којег многи сматрају „неугаслим хиландарским кандилом“.
Света литургија у манастиру Раковица почиње у 8 часова.
О старцу Никанору, рођеном почетком 20. века у Дивцима код Ваљева – где је, долазећи повремено из Хиландара, подигао и цркву – хиландарци причају да је био неуморан путник и мисионар и да га на том путу нису зауставиле ни године, а живео је готово девет деценија. И умро је на једном од путовања, на које је кренуо сазнавши да у Аустралији међу тамошњим Србима има неких подела које штете Цркви.
Пут Сиднеја кренуо је из Хиландара 22. јануара „да мири завађену браћу“, иако му је тада било 88 година. У манастиру Светог Саве у Илајну поред Сиднеја остало је записано да је поновио оно што је говорио често, жалостећи се због честих српских подела широм света. Један је Бог, једна Србија, један пут – светосавски и једна црква – православна, речи су старца Никанора. То је најважније, све друго је споредно, говорио је.
За калуђера који је у манастиру, на Светој Гори и у Хиландару, провео готово седам деценија, свакако ни да пред путовање у Аустралију није била тајна да су му дани одбројани. Свакако због тога, уверена су његова хиландарска сабраћа, међу својим стварима оставио је и писани аманет где да му буде „вечна кућа“. Написао је: „Умрем ли у отачаству, у Србији, сахраните ме око Ниша, на хиландарском метоху. Буде ли ме Господ позвао да будем на путу у Америци, волео бих да будем сахрањен близу владике Николаја Велимировића. Догоди ли се то у Аустралији – остаћу заувек крај манастира Светог Саве“.
Старац Никанор почива у манастиру Светог Саве у Илајну, а оних који га се редовно молитвено сећају има свуда где је за живота стизао, остављајући за собом трагове за памћење и приче које се препричавају.
фото М. и П. Матејић 1971.
У тексту су коришћени делови из “Гласника Косова и Метохије“ бр.100, март 2002. г.
Прочитајте и:
Амфилохије Радовић
Митрополит Црногорско-Приморски
“Враћање душе у чистоту –
Бесједе, разговори, погледи“
Дигитално издање, Јанус
Београд, октобар 2001
Проигуман Никанор Хиландарац
На Недјељу Православља, изненада се упокоји, у Сиднеју, у далекој Аустралији, Старац Никанор Хиландарац, у 87. години земног живота.“Ићи ћу“, рекао нам је на дан Св. Јована ове године, приликом проласка кроз Београд, „макар се десило да тамо за свагда останем.“
И ето, заиста се и догодило!
Старац Никанор је био ријетка личност међу савременим нашим Хиландарцима, а и монасима и духовницима уопште. Рођен је у селу Дивцима, код Ваљева, у честитој српској породици. Шездесет година је провео у манастиру Хиландару. Дугогодишњи проигуман, епитроп и духовник Манастира Хиландара, од великог угледа у цијелој Светој Гори, био је, не једном и Прот Свете Горе Атонске. Па тој дужности се он нашао као представник Манастира Хиландара и за вријеме прославе хиљадугодишњице Свете Горе, дочекавши у том својству тадашњег васељенског патријарха Атинагору, заједно са другим православним патријарсима и грчким краљем Павлом.
Извајан у светогорској ликоливници, омолитвљен дугим богослужењима, на која је деценијама стизао међу прве у поноћним часовима, а међу последњим са њих одлазио: мудар и трезвен, смирено али храбро је ходио цио свој земни вијек Светосавским путем. Био је у правом смислу Хиландарац светосавског кова и нарави. Такви као он су, кроз дуге вјекове, бирани из Хиландара за српске епископе и патријархе.
Старац Никанор није биран за епископа, али је, нарочито посљедњих година, играо улогу апостола и епископа, и ријетког проповједника и мисионара наше Цркве. Попут Светог Саве, био је до последњег даха разапет на крсту двоједне љубави – између Горе Атонске и српског народа. За њега је тешко рећи шта је више био: ревносни Светогорац, или пламени заљубљеник у свој немањићки род.
Тешко је казати и која му је била права отаџбина: Света Гора или Србија. Једна га је тјелесно изњедрила и материним млијеком нахранила, а друга препородила и преобразила и подарила његовој земној домаји, за неугасиви свјетионик… Ктитор храма на Какову на Халкидици, и храма у свом родном селу Дивцима (у њега је уградио сву своју очевину); надахнитељ градње метоха Манастира Хиландара у Сланцима код Београда, у Хајдучици (Банат), у Нишу, на Романији у Босни.
Велика је и непроцјењива његова заслуга заједно с осталим Старцима Хиландарцима, у покретању издавачке дјелатности у нашој цркви, стипендирању наших теолога и богослова.
Иза многих издавачких подухвата, почев са седамдесетим годинама, прво самог Манастира Хиландара а онда Манастира Ћелије, Крњева, Хиландарског фонда при Богословском факултету, Манастира Ћелије Пиперске – стоји Братство Манастира Хиландара с неуморним Старцем Никанором на челу.
А шта рећи о његовим бројним, мисионарским путовањима по Србији и српским манастирима, учесталим последњих година, његовој свештеној дужности дугогодишњег духовника и исповједника у Манастиру, а и по цијелој Србији?
Гдје није стизао са својим Братством слао је Крст и Богородицу Тројеручицу; бранио је светињу Манастира Покајница од скрнављења савремених вандала, као што је бранио насљеђе Светог Саве у Хиландару, и његова права, потврђена царским повељама.
Не једном је стизао на Косово, да га брани од издаје српских измећара и арбанашких зулумћара, донијевши на Видов дан, прошле године, за прославу у име свога Братства, икону Св. Лазара Косовског.
Кад су почела нова саборовања српског народа, звани митинзи, која су била знак његовог усправљања и дизања из унижености, као и превазилажења трагичне разједињености, на њима се, међу првима, нашао и Старац Никанор Хиландарац.
Било је потресно видјети овог сиједог Светогорца на митингу у Краљеву, на оном чувеном, у Новом Саду, или, како пали свијећу од хиландарског поска у Радовањском Лугу и на Опленцу. Није му било тешко да допре до Загреба, да посјети Јасеновац и херцеговачке јаме, да сам донесе и преда на вјечни спомен Далматинском епископу Николају на Далматинском Косову, сребром окован крст са честицом Часног древа.
Од Хиландара до Скопља и Прилепа, од Београда до Беча, од Жиче и Студенице до Цетиња, Вршца и Ниша, Банатског Карађорђева, Кикинде и Петровграда (Зрењанина) са моштима Св. Рафаила Хиландарца, свуд су, посљедњих година, стизале ноге овог неуморног Старца.
За савјете љекара, због болесног срца и старачких година, није много хајао; само се смјешкао, и опет изнова, на њихово чуђење и тјелесно васкрсавао, обнављан унутарњим жаром, вјером и ревношћу.
Духовни препород српског народа вјером Христовом светосавском, братимљење разбраћених и јединство разједињених Срба, била је стална његова туга и брига, како у Хиландару и преко њега, тако и ван њега, у свим српским земљама, па до крајње расијаних Срба.
Пун те бриге и далековидости, послао је, као и на Далматинско Косово сличан Крст са часним древом, намјесто себе и своје ријечи, Манастиру Нова Грачаница на трећем језеру код Чикага, да подстакне на крсно смирење и подгрије зајединство.
Управо та светосавска туга и брига зајединство и помирење завађене браће, одвела га је у далеку Аустралију, иако су га многи од тог пута одвраћали, знајући његово здравствено стање и године. На Светог Саву ове године, предао је новоосвећеном Манастиру Нови Каленић код Камбере икону Мајке Тројеручице, да својом трећом руком милује све оне који у тој светињи буду живјели и око ње се окупљали.
Пошто је посјетио и многе тамошње црквене Општине (већином „слободне“ Епархије) да би се, уочи Недјеље Православља нашао у Сиднеју, у дому православне Украјинке, за Србина удате.
Пошто је била уочљива његова изнемоглост, говорио му је владика Аустралијско-новозеландски Лонгин, да пође у болницу. Одбио је и у шали, неколико пута поновио: „Нека, не треба! Ја ћу преко Хиландара и Србије, за Небеску Србију!“ И док је следећег дана, на Недјељу Православља, владика са свештенством служио Литургију, у Рути Хилу очекујући Старца да дође да бесједи народу, Старац је ујутру (4. марта у четири сата по нашем времену), прешао изненада из овога пролазног, у онај бољи, непролазни свијет.
Када је кренуо из Хиландара, питала га је братија: „Старче, кад умреш гдје да те сахранимо?“ „Ако умрем у Хиландару, сахраните овдје; ако у Нишу умрем сахраните ме у Нишком метоху; ако ли умрем у Америци, сахраните ме поред Светог Владике Николаја. Ако, пак, умрем у Аустралији сахраните ме у манастиру Светог Саве у Илајну.“
Ето, управо, тако је и било, сагласно његовом благослову и завјештању. У суботу, 10. марта ове године, његово, трудовима и подвизима освештано тијело је похрањено у храму Св. Алимпије Столпник, у Манастиру Светог Саве у Илајну, далеко и предалеко од обије његове отаџбине – Свете Горе и Србије, којима и за које је дисао и живио цијелог свог земног живота.
Великог ли и чудног знамења и тајни!
Његовим доласком и сахраном у овом манастиру, он постаје Нови Хиландар, а Срби из Аустралије и преко њих цио овај пети континент, добијају бесцен-благо моштију првог светогорског подвижника сахрањеног на тлу Аустралије!
Да се око њих Срби окупљају и на њима помире, као некад Стефан Првовјенчани и брат му Вукан над моштима Светог Симеона Мироточивог; а аустралијска земља да замирише светогорским миомиром…
Заиста су неизрециви путеви Господњи!
А ми грешни и недостојни, дивећи се том чудном знамењу и молећи се за покој Старчеве душе, из његове земне отаџбине, вапијемо њему ушавшем посигурно у небеску и непролазну Отаџбину, која је, уствари, била крајњи циљ свих његових трудова и путовања: Преподобни Старче Никаноре, моли Бога за нас!
(Банатски весник, Мај 1990.)