НАЗИВ ПРОЈЕКТА: ОБНОВА КОНАКА ИЗ 1814. ГОДИНЕ

НАРУЧИЛАЦ: СВЕТИ МАНАСТИР ХИЛАНДАР
ДОНАТОР: ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ (МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ)

РЕАЛИЗАЦИЈА ПРОЈЕКТА: СВЕТИ МАНАСТИР ХИЛАНДАР,
ЗАДУЖБИНА СВЕТОГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

РОК: 22.05.2006. – 31.12.2006.

ВРЕДНОСТ ИНВЕСТИЦИЈЕ: 1.500.000 ЕВРА

Основни подаци о пројекту | Историјска и археолошка студија | Студија степена оштећења | Реконструкција | Завршетак обнове

ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ПРОЈЕКТУ ОБНОВЕ КОНАКА ИЗ 1814.

22. маја 2006. године Обнова Хиландара је закорачила у нову фазу – реконструкцију самог манастирског утврђења. Започели су главни грађевински радови на обнови Конака из 1814. године, грађевине која се налази поред самог улаза у манастир и првог објекта који ће бити реконструисан у делу манастира који је оштећен пожаром.

Конак из 1814. године је прво велико хиландарско градилиште на коме радове у потпуности, у складу са хеленским и светогорским законодавством, изводи сам Свети манастир Хиландар, односно његови радници. Тиме ће трошкови предвиђени буџетом од око 1.200.000 евра бити знатно умањени.

У оквиру својих редовних донација за Обнову Хиландара, пројекат је финансирала Влада Србије преко надлежног Министарства културе.

Припремни радови на обнови конака су почели 24. октобра 2005. молебаном за Богом благословен и успешан рад. Након тога је изведено нивелисање терена у нивоу будућег подрума, пробијање зазиданог отвора на северној страни објекта и други грађевински радови на припреми за израду темеља и носећих зидова подрума.

У конаку су се пре пожара налазили магацини на доњим етажама (подрум и приземље), на првом спрату келије за посебне госте (келија владике Мелентија) а на другом салон за саборе (синодик).

Обновом је предвиђено да се у највећем степену очува аутентичност конструкције и задржи типологија свих декоративних елемената из историјског периода градње објекта. Радови на Конаку из 1814. су конзервацијске природе уз конструктивно ојачање и реконструкцију статичке стабилности објекта као и очување његове посебне архитектонске физиономије. У том циљу су детаљно регистровани материјали коришћени у градњи и оштећења која су се појавила на зидовима објекта.

Уз радове на ојачању и реконструкцији објекта извршиће се и адаптација и промена намене просторијама у оквиру подрума. У подруму ће за потребе магацина бити изграђене две етаже захваљујући великој висини и услед потребе за већом површином корисног простора. У приземљу конака биће смештена манастирска књижара. Изнад једног дела приземља ће бити постављена галерија како би се боље искористила висина приземља. Први и други спрат задржавају старе намене – келија за посебне госте (келија владике Мелентија, деспотикон) и салон за саборе (синодик).

Обнова конака из 1814. је одабрана као прва унутар манастирског утврђења јер се објекат налази одмах поред улаза у манастир, на крајњој северној тачки, чиме је олакшано допремање материјала док трају радови. Након обнове, конак ће моћи несметано да се користи док траје реконструкција осталих делова манастирског комплекса. Уз то, конак је релативно мале површине (208,28 м2 у основи и 538,37 м2 укупне корисне површине) а и зидови су мање оштећени него на другим објектима, што омогућује краћи рок за завршетак радова.

Целокупна реконструкција се заснива на основном принципу очувања архитектонског наслеђа и амбијенталне целине градитељског наслећа Светог манастира Хиландара.

Пројекат реконструкције који је израдио хиландарски стручни савет за обнову састављен од грчких и српских стручњака, одобрио је Ке.Д.А.К (Центар за заштиту светогорског наслеђа из Солуна) као надлежна установа на територији Свете Горе.

Почетак радова:

ИСТОРИЈСКА И АРХЕОЛОШКА СТУДИЈА

Конак из 1814. године, Синодик или келија владике  Мелентија (објекат бр.8) заједно са улазним делом (објекат бр.6), чини северно-источни угао манастирског комплекса. Пре његове изградње на  тој површини није било грађевина, што се може утврдити на основу бакрореза из 1757. и зидне слике из 1809. године као и истраживањем у самом подруму. Овај конак је један од малобројних грађевина утврђене целине који је од темеља до крова грађен у једној фази – без прекида. Завршен је 1814. године како се чита са плоче уграђене испод кровног венца на средини источног зида. Доња половина јужног зида је део раније формираног улазног комплекса почетком 17.века. Западни део горње половине јужног зида припада параклису Св.Николе који је саграђен 1664.године а источни део је озидан 1814. Доњи део западног зида део је утврђена из периода краља Милутина, дакле настао је почетком 14.века а горња половина озидана је 1814.године. Практично, конак је настао тако што је постојећи, до тада неизграђени простор у углу, северно од улаза и источно од старог одбрамбеног зида краља Милутина, затворен са два нова зида са северне и источне стране. Конак има подрум, приземље и два спрата. Подрум и приземље имају велику спратну висину око 6 односно 5м.  Северни и источни зид у нивоу подрума и приземља имају дебљину око 130цм, јужни 120цм а западни око 170цм и ниједан изнутра није малтерисан. Приближно у средини тог простора налази се масивни камени стуб кружног пресека (пречника 175цм) који је заједно са спољашњим зидовима носио дрвену међуспратну конструкцију. У подрум се улази из подрума конака који је настао 1816-1821. године (објекат 9) који је накнадно пробијен.  У северном зиду постоје врата ка башти која су, чини се, зазидана још у току изградње, као и прозор у нивоу приземља на источном зиду. У приземље се улази кроз накнадно пробијен отвор у јужном зиду. Крило врата тог отвора било је конструисано као и на улазним капијама, од дрвета окованог гвожђем. У северном зиду постоје два прозорска отвора, споља архитравно а изнутра лучно премошћена. У простор првог спрата који је од самог настанка решен као једна велика стамбена јединица – келија, улази се са отворене терасе у конаку из 1816-1821. (9). Од улаза дугог неколико метара улази се у централни хол из кога се могло ући у остале просторије, застакљену терасу на северу или отворену на југу. Према истоку и северно-истоку орјентисане су две највеће просторије а кухиња према западу. Преградни зидови су били бондручни, прозорски отвори лучно премошћени. Подови у ходнику и кухињи су били од квадратне опеке 29 х 29цм а остали подови дрвени, од широких чамових дасака. Таванице су дрвене, декоративно обрађене прикованим профилисаним дрвеним летвицама. Зидови су били малтерисани и кречени у бело. Други спрат био је решен као и први. Велики салон добијен је рушењем преградног зида између источне и северо-источне просторије после 1954. Кровна конструкција је дрвена,а покривач чине танке камене плоче. У целини, видљиве су само две фасаде –северна  и источна. Оне су зидане редовима камена и опеке, дакле у византијској традицији. Северна фасада у нивоу подрума и приземља решена је са четири пиластра ширине 115цм, који су у висини међуспратне таванице приземља и спрата везане луковима. На тај начин створене су три релативно плитке нише чија је висина иста као на две суседне које сад припадају објекту из 1816-1821. али су саграђене у периоду краља Милутина. У доњој зони фасада је озидана притесаним каменом који приближно на сваких метар пресецају по два реда опеке. Изнад лукова је венац висине 10цм. Изнад њега до кровног венца, фасада је изграђена редовима каменог квадера који се смењују са по два реда опеке, што у тај део фасаде уноси извесни немир. Еркер дрвене конструкције избачен је у нивоу првог и другог спрата а изнад пиластра између средње и западне нише. По два крајња западна отвора на спратовима ближи су него остали и обухваћени су заједничким луком што их чини неком врстом бифоре. Источна фасада зидана је од истог материјала као и северна, само је мање висине због конфигурације терена. У нивоу приземља има две велике плитке нише сличне онима на северној фасади. При врху, испод венца узидана је плоча са годином 1814. стога нема разлога да се та година не сматра за годину изградње.

Остаци старог степеништа у подруму:

СТУДИЈА СТЕПЕНА ОШТЕЋЕЊА НОСЕЋЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И МАТЕРИЈАЛА

Носећи зидови до нивоа међуспратне конструкције испод првог спрата су зидани каменом, док су зидови првог и другог спрата који су и мање дебљине зидани византијским слогом (слог камена и два слоја опеке). Са унутрашње стране се налази само опека а на фасадној страни два слога опеке и камена.

На преосталим зидовима објекта присутни су статички проблеми – услед дејства пожара сантрачи у зиданом зиду су изгорели. Због пада међуспратне конструкције и челичне конструкције нестале су придржајне тачке зиданих зидова на нивоу међуспратне конструкције и услед њихове нестабилности и велике виткости појавиле су се пукотине на горњем делу зида зиданим каменом. Нарочито су изражене на зиду првог и другог спрата. На објекту нису приметне деформације услед померања тла и слегања темеља.

У средини објекта се налази масивни стуб зидан каменом пречника Д ≈ 1.75 м. Камени стуб је озидан од темеља па до међуспратне конструкције испод I спрата. На њега се ослањала међуспратна конструкција испод приземља и испод првог спрата.

На зиду према конаку из 1816-1821 на нивоу првог спрата је приметан камин, док се у оквиру подрумског дела налазе два зазидана отвора која у периоду до пожара нису била у функцији, као и камене степенице које такође нису биле у функцији и водиле су до каменог зида ка објекту где се налази параклис Св. Николе. Постојећи камин који је био у функцији остао је у добром стању и може се очувати.

Подрумски део објекта није био у функцији иако је био велике висине. Отвор у зиду ка конаку из 1816-1821 године се налази у истом углу објекта као и камене степенице.

Може се закључити да је потребно извршити утезање горњег дела камених зидова као и потребно ојачање зидова који су зидани византијским слогом (слог камена и два слоја опеке).

РЕКОНСТРУКЦИЈА КОНАКА ИЗ 1814. ГОДИНЕ

Принципи и циљеви интервенције

На основу студије степена оштећења очигледно је да су на Конаку из 1814. присутни одређени проблеми и да је потребно ојачање и  реконструкција постојећег објекта. Основна филозофија  интервенције је да се у највећем степену очува аутентичност конструкције и задржи типологија, уз конзервацију свих декоративних елемената из историјског периода градње објекта. Принципи интервенције су у складу са критеријумима који су дефинисани на основу Међународне конвенције о конзервацији споменика културе. Радови на објекту подразумевају конзервацију, конструктивно ојачањеа и реконструкцију статичке стабилности као и задржавање препознатљиве архитектонске физиономије. Детаљно су издвојени материјали коришћени у градњи као и оштећења која су се појавила на зидовима. Нови материјали одговараће стању грађевине и биће у функцији ојачања постојећег објекта. Уз пројектоване радове на ојачању и реконструкцији објекта извршиће се и адаптација са променом намене просторијама у оквиру подрума. У употребном смислу, активираће се подрумске просторије као магацински простор за књижару. У зиду према сенари – мазгари на нивоу подрума постоји отвор за врата који је у току експлоатације објекта зазидан. Он ће се разидати ради употребе подрума и лакшег уноса материјала. У оквиру подрума ће се формирати две етаже како би се простор који је дуго био ван функције а велике висине, поново активирао и добио велики магацински простор, неопходан за рад књижаре. Књижара ће се налазити у приземном делу објекта, као што је било пре пожара. У оквиру књижаре оставиће се визура ка каменом степеништу и отвору ка објекту из 1816-1821 године, на тај начин што се на том делу неће формирати међуспратне конструкције изнад подрумских етажа. Изнад једног дела књижаре поставиће се дрвена галерија како би се велика висина приземне етаже искористила у већој мери. Просторије на првом и другом спрату ће задржати намену као и пре пожара. На првом спрату пројектована је келија за посебне госте, док ће се на другом спрату налазити салон за саборе (синодик). Према улазу у  манастир у зидинама на првом и другом спрату биће постављене дрвене терасе-балкони као што су биле и пре пожара. Пројектовано је утезање горњег дела камених зидова и то провлачењем затега по њиховој дужини, на три нивоа: на нивоу новопројектоване галерије књижаре, на нивоу међуспратне конструкције испод првог спрата и између та два нивоа. Зидови који се налазе на првом и другом спрату ће морати да се ојачају због њихових видних оштећења. Планирано је ојачавање извођењем платна од армираног бетона са унутрашње стране објекта по целој његовој површини дебљине д=5.0 – 7.0 цм. Приликом извођења армирано бетонских ојачања оно се мора повезати анкерима на сваких 50.0 цм са постојећим зидом. Анкери ће се у постојећи зид уградити у претходно избушене рупе које су заливене епокси смолом или специјалним смешама за анкерисање. У току извођења ојачања водиће се рачуна да се у каснијој експлоатацији објекта ојачање може несметано уклонити а да се не поремети сам зидани зид.

Конструктивни склоп

Постојећи зидови од камена до међуспратне конструкције испод првог спрата су у релативно добром стању. Додатно ће се растеретити постављањем дрвених подвлака ослоњених преко стубова на темељу. Међуспратна конструкција изнад подрумских просторија је пројектована као дрвена, преко које ће се извести лако армирана бетонска плоча као подлога за хладан под. Међуспратна конструкција галерије књижаре пројектована је искључиво као дрвена, ослоњена на ободне камене зидове, централни камени стуб и на нове дрвене стубове који воде од подрумске етаже. Међуспратна конструкција изнад приземља и првог спрата пројектована је као конструкција у свему као пре пожара, ослоњена на ободне камене зидове и на централни камени стуб. Конструкција ће бити изведена као скривена носећа армирано бетонска плоча којом би се укрутили фасадни зидови са северне и источне стране који су касније дозидани, са старијим зидовима са јужне и западне стране. Испод армирано бетонске плоче биће изведена дрвена конструкција која ће по принципима преношења оптерећења бити слична старој. Конструкција изнад другог спрата која је пре пожара била са челичним носачима ослоњена по краћем распону, биће поново изведена од челичних профила ослоњених по краћем распону и укрућених у супротном правцу. Преко ње ће бити постављене дрвене тавањаче као подлога за кровну конструкцију. Ослањање армирано бетонске конструкције на ободне камене, односно зидове зидане византијским слогом, пројектовано је преко анкера постављених у претходно избушене рупе напуњене епокси смолом или ињекционим смешама. На нивоима међуспратних конструкција предвиђене су и затеге (у свему као на Пиргу светог Саве) да међусобно повежу и додатно стабилизују постојеће зидове. Кровна конструкција је пројектована као дрвена са кровним покривачем од камених плоча. Пројектовано је извођење двоструко вентилисаног кровног покривача, са додатном хидро изолацијом.

Ситуација ентеријера након обнове (Напомена: 3д модели не представљају коначно пројектовану унутрашњост објекта):

ОСВЕЋЕЊЕ ОБНОВЉЕНОГ КОНАКА ИЗ 1814. (28.06.2007.)

На празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих мученика српских, Видовдан, у Хиландару је освећен обновљени конак из 1814. године.

Чин освећења су служили хиландарски јеромонаси након свете литургије у саборној манастирској цркви. Посебно за ову прилику у конак су донешени део Часног Крста и део моштију Светог кнеза Лазара који се чувају у олтару католикона.

Освећењем и призивом Божијег благослова на труд неимара,  у молитвеном, свечаном и радосном расположењу, пуштен је званично у употребу први обновљени конак унутар самог манастирског комплекса који је оштећен у великом пожару 2004.

Свечаности су уз манастирско братство, инжењере, раднике и госте, присуствовали и стручњаци из грчког КеДАКА-а (Центра за заштиту светогорског наслеђа) међу којима и члан управног одбора, Христос Цимопулос и директор, Христос Лименопулос.

Обновом Конака из 1814. године, Хиландар је добио нову књижару смештену у аутентичном амбијенту у приземљу, келије за смештај посебних гостију на првом спрату и пространи синодик (салу за саборе) на другом спрату.

Сви детаљи, камини, столарија, декоративни елементи, поновљени су у највећој могућој мери по узору на стање пре пожара. Уз реконструкцију спољног изгледа, конструкцијска ојачања, савремену инфраструкту и делимичну промену намене просторија, Хиландар је овим конаком повратио део старе лепоте и добио нови користан и добро опремљен простор који је преко потребан у свакодневном животу манастира.