Епископ нишки др Јован (Пурић) – Тајна о пресветој Богородици, Манастир Хиландар, 2011, стр. 174.
Епископ нишки Јован рођен је 1965. у Мијачима код Ваљева. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Академске студије је започео на Православном богословском факултету у Београду, а наставио их је и завршио на Духовној академији Руске православнецркве у Петрограду одбранивши научни рад из области византологије на темуИконоборство и иконопоштовање. Након студија једну годину je предавао у Богословији Св. Саве у Београду, а потом је 1992. замонашен у Манастиру Острогу.
Од 1992. до 2006. године био је професор Богословије Св.Петра Цетињског, где је предавао православну догматику и црквено појање. Након Цетињске богословије постао је предавач на Академији СПЦ за уметност и конзервацију. Као докторант Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву 2009. одбранио је рад на тему Философија васпитања у делу Св. Јована Златоустог. Након јерођаконског чина рукоположен је, у манастиру Милешеви у чин јеромонаха од стране блаженопочившег патријарха Павла који га је 2004. године и хиротонисао, у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, за викара митрополита црногорско-приморског са титулом епископа диоклијског. Уједно је као епископ диоклијски био и игуман Манастира Острога. На редовном Светом архијерејском сабору СПЦ у мају 2011. изабран је за епископa нишког, а у августу је уведен у трон од стране патријарха српског Иринеја.
Епископ саратовски и балашовски Венијамин (Милов)рођен је 1887. г. у Оренбургу, у свештеничкој породици. Завршио је богословију у Вјатску као и Духовну академију у Москви. Године 1918. је замонашен а убрзо и произведен у чин архимандрита када је постао и игуман Покровског манастира у Москви. Од 1946. био је сабрат Тројице-Сергијеве лавре и предавач у Московској богословији и Духовној академији. У богословској науци се посебно занимао за патролошка и пастирско-богословска питања. Одбранио је магистарски рад са темом Божија љубав у учењу Библије и Православне цркве, након чега је добио титулу професора и постављен је за инспектора Духовне академије у Москви. Након што је 1954. постављен за старешину Храма Св. Илије у граду Серпуху, већ следеће године је хиротонисан за епископа саратовског и балашовског. Хиротонију је обавио руски патријарх Алексеј у Богојављенском храму Руске патријаршије. Кратко се задржао на овој катедри јер се упокојио већ 2. августа 1955.
Књигу која је пред нама, а која излази оквиру библиотекеХиландарски путокази и преводи као 56. по реду, можемо поделити на два дела. У првом делу је изложено православно учење о Богородици. Кроз наслове тематских целина епископ Јован је објаснио важна питања: предвечна тајна о Богородици, затим оваплоћење Бога Логоса од Дјеве Марије са сотириолошког аспекта као и место Пресвете Богородице у гносеологији и сотириолигији хришћанске антропологије. Поступак који аутор примењује бавећи се овим догматским темама заснован је на одличном познавању црквеног појања, црквене естетике и патристике. По речима протојереја ставрофора др Драгана Милина: Ова књига је уствари један оригинални канон Богородици, сабран из врло широког опуса црквене поезије. Међутим, не само да су скупљене мисли о Богородици, него су врло јасно и објашњене.
Други део књиге чини превод једног дела књиге Чтения по Литургическому Богословию, епископа Венијамина. Преведени део се односи на прослављање Богородице кроз празнике који обележавају важне догађаје у животу Дјеве а који имају директних последица на спасење рода људског. Богородичини празници, који чине саставни део годишњег црквеног богослужбеног круга, разјашњени су тумачњењима епископа Венијамина. Кроз ово тумачење нам се откривају литургички, иконолошки као и сотириолошки аспекти појаве Богородице у историји људског рода, поготову ако се узме у обзир чињеница да је она у ствари једина која је родила Бога. Ова тумачења су пропраћена великим бројем места из богослужбених књига, која је он као свештенослужитељ врло добро познавао, па тако представљју праву ризницу гласовних минијатура преточених у стихове. Добро познавање црквених делатника који су свој теолошки израз градили кроз текстове црквеног појања јесте свакако подстакло и епископа Јована да свом раду придружи и ово дело.