Схимонах Јован Хиландарац, најстарији монах на Светој Гори, упокојио се у Господу у недељу 29. јула 2012., у 104. години живота, на метоху манастира Хиландара Мило Арсеница (Каково).
Непосредно пре упокојења, оца Јована је причестио протојереј ставрофор Велибор Џомић који је уз Епископа тимочког Г. Јустина, служио Свету Литургију у цркви Живоносног Источника на манастирском метоху. Схимонах Јован ће бити сахрањен у Светој царској српској лаври Хиландару у понедељак 30. јула 2012.
Отац Јован (Витомир Радојичић) рођен је 1908. у Умчарима код Гроцке. Од најраније младости је био испуњен вером Христовом и духом светосавског родољубља. Након окупације Србије 1941. године Вита Радојичић приступа Србском добровољачком корпусу.
Крајем Другог светског рата емигрирао је прво у Италију, затим у Немачку, да би се коначно настанио у Енглеској. Годинама је посећивао и помагао манастир Хиландар, а по смрти своје супруге у њему се и замонашио.
О. Јован (Радојичић) припада значајаној групи хиландарских монаха који су из емиграције придошли у манастир како би ојачали братство. У периоду након Другог светског рата, као и на целој Светој Гори, дошло је до опадања броја монаха. У Хиландару је било свега неколико стараца и постојала је опасност да манастир потпадне под административну управу Свештене општине Свете Горе. На апел који је, међу осталима, упутио и Свети владика Николај Велимировић, одазавали се уз о. Јована и други припадници српске емиграције: Милан Мишулић (о. Митрофан), Брана Јовановић (о. Агатон), Крста Андрић (о. Симеон), Богдан Стекић (о. Јустин).
Од доласка у Хиландар отац Јован је обављао послушање баштована, а његов молитвени и богоугодни живот наликовао је предивном миомирисном цвету у Врту Мајке Божије. Као плод његовог богонадахнутог труда настале су баште и поврћњаци у Хиландару, Кареји и метоху Мило Арсеница.
Током Васкршњег поста 2007. године примио је завет Велике монашке схиме. У смирењу и послушању, пишући и радећи до самог краја овоземног живота, о. Јован се тихо припремао за Царско Небеско.
Отац Јован Хиландарац је био и добар познавалац српског песништва, а и сам је био песник и писац. Написао је неколико књига, од којих је најпознатија она под насловом „Туђинче“. У њој, у четири тома, настоји да сачува сјај људске честитости и лепоте коју је доживео међу својима као дете и као војник. У Хиландару је био омиљен, и међу монасима и међу посетиоцима. Сви који су га бар једном сусрели памтиће га као духовитог, ведрог и оштроумног монаха и старца, испуњеног љубављу.
Вечни покој и блажено успење подај Господе слузи твоме Јовану. Амин.
У наставку можете прочитати аутобиографски одломак из књиге „Туђинче…“:
Рођен сам у селу Умчари, тада срез грочански, округ београдски, 10. маја 1908 године, као треће дете мојих родитеља, мајке Василије и оца Николе. Село је било велико и напредно још пре Првог светског рата. Како се касније тврдило, пред други рат имало је четири хиљаде становника. Налази се у котлини између благих узвишица, са доста широком равницом кроз коју протиче речица Раља, која извире код села Раље испод Авале. Својим током кривуда долином кроз неколико села и утиче у Језаву код Смедеревског града, а целом дужином натапа богате ливаде са одличном травом. Још пре Првог светског рата село је имало два парна млина и три поточаре, доста дућана, пекару, две кафане. Црква је подигнута 1884. а исте године и школа у великој порти коју огромни кестенови и липе покривају својим крунама. После рата подигнута су још два модерна млина, неколико нових дућана и апотека.
Од 1921 године провео сам четири године у Гроцкој као шегрт, а затим због жеље да упишем трговачку школу, отишао сам у Смедерево, где сам у кући једне старе трговачке породице провео осам година. Отворио сам сопствену радњу 1933.
Оженио сам се 1930 године. Деце нисмо имали. Током Другог светског рата нисам могао да останем равнодушан, него сам отишао у Добровољце. Октобра 1944. када су Руси дошли да предају власт својима, ја сам са осталима напустио Београд.
Крај рата дочекао сам у Истри, а по свршетку рата живео сам у Италији две године, шест месеци у Немачкој, а одатле сам се као туђинац, као човек без државе, нашао у Енглеској. Као и многи, нисам примио држављанство.
За последњих двадесет и пет година дванаест пута сам долазио у манастир Хиландар и остајао по три, пет и осам месеци. Никада нисам дошао као туриста већ сам увек чинио оно што сам умео да бих некако помогао овој Светињи. Тринаести пут сам дошао да бих остао. Замонашио сам се пре две године.
Слава Богу, здравље ме још служи па и даље чиним оно што могу.
