Владар на раскршћима светова
Срђан Пириватрић
Tематски зборник радова о светом краљу све српске и поморске земље Стефану Урошу II (1281–1321), у српском историјском сећању и научној историографији новијег доба најчешће називаног крштеним именом Милутин, једном од најзначајнијих и највећих српских владара, написан је о седамстотој годишњици његовог упокојења. У Светом манастиру Хиландару, његовој величанственој задужбини у Светој Гори Атонској, светињи на којој леже почеци српског историјског сећања, монашко братство већ вековима сваког 12. новембра (30. октобра) служи годишњи помен другом ктитору ове свете обитељи, наставнику и обновитељу дела светог Симеона и светога Саве. У Хиландару се ктиторско дело краља Милутина својом раскоши и величином и данас распознаје у манастирском ткиву, а многовековно молитвено сећање на његовог светог ктитора трајаће, као и у бројним другим његовим задужбинама, дондеже монастир стојит, како се то некада говорило. Ван ктиторских помена и светитељског прослављања, започетог убрзо после његове смрти, сећање на краља Милутина неговано је у народној и елитној култури, као део својеврсног српског историцизма, најзад и у српској историографској мисли, у различитим њеним премодерним фазама, да би се на почецима модерне и нарочито критичке историографије личност и доба краља Милутина појавили као њихова значајна тема.
У овој прилици, разуме се, није могуће пружити детаљан приказ ранијих историографских домета о краљу Милутину и његовом времену. Уосталом, на многима од њих заснивају се радови у овом зборнику и они су у напоменама текстова наведени као њихов део, подсећајући на једноставну чињеницу да је у сваком историографском опусу на видљив или невидљив начин присутно искуство претходних генерација. Гледано у општим цртама, први потпунији приказ владавине краља Милутина, који је обухватио и нека значајна питања њене предисторије за време краља Драгутина и краља Уроша, нашао се у знаменитој Историји Срба Константина Јиречека, објављеној почетком прошлог века на немачком и готово истовремено преведеној на српски, на основу до тада најпотпунијег увида у разнородни изворни материјал српског, западног и византијског порекла, из којег је произашао и одговарајући тематски ракурс, обрађен и изложен према методолошким начелима која се са ове удаљености сагледавају као етапа у развоју европске и српске историографије. У наредним генерацијама је тежиште истраживања, с нарочитим ослонцем на изворни материјал Дубровачког архива, стављано на поједине проблеме Милутиновог времена, а колективна Историја српског народа не само да је у складу са захтевима публикације сажела дотадашња истраживања Милутинове епохе већ је представила и део текућих, насталих на основу детаљнијих проучавања савремених грчких извора у оквиру вишегодишњег рада групе аутора на припреми одговарајућег тома едиције Византијски извори за историју народа Југославије. Претежна окренутост византијским изворима, византолошким темама и српско-византијским односима у деценијама на размеђи два века и два миленијума у српској медиевистици дуго нису били праћени обухватнијим приступом корпусу латинских извора и потпунијим проучавањем одговарајућих западних тема и аспеката Милутинове епохе српског средњег века. Скорашње објављивање српског ћириличког Дипломатара, као и дубровачких, венецијанских и напуљских докумената и појединих латинских наративних извора, створили су услове за нове тематске фокусе, а управо на тој грађи заснивају се и поједини текстови у овом зборнику. На другој страни, ван основног тока проучавања догађајне и политичке историје и са њима повезаних тема, проучавања сакралне уметности Милутинове епохе донела су продоре видљиве у прегледима византијске и српске средњовековне уметности, посебно архитектуре и сликарства, у неколиким монографијама посвећеним споменицима чији је ктитор био краљ Милутин и обухватном прегледу зидног сликарства тематизованог управо његовом личношћу, као и у зборницима радова посвећеним манастиру Бањска и Краљевој цркви у манастиру Студеници. Проучавања историје српске књижевности Милутиновог времена, њених хиландарских оквира и византијских утицаја, уз честа колебања у питањима времена настанка репрезентативних текстова, тек су у новије време нагласила непосредну везу текста и конкретних историјских околности. Теме везане за личност и време краља Милутина одавно су присутне у новијој српској, а у одређеној мери и међународној историографији, што се посебно односи на проучавање документарне грађе и политичких схватања. Увид у ове историографске домете пружа библиографија радова на крају овог издања. Међутим, краљева личност и владавина до сада су, чини се, без обзира на прокламоване циљеве, ипак били предмет парцијалних приступа, ограничених на одређене теме. Другим речима, нису били предмет свеобухватне појединачне или колективне монографске публикације. Овај зборник покушај је да се настала празнина у могућој мери испуни – важним поводом и са још важнијих разлога.
Потреба да се зборник тематски у највећој мери усредсреди на делатност једног владара у свом времену имала је за последицу да су многе теме које се тичу Милутинове епохе морале бити остављене по страни, мада је јасно да ни све које би се могле непосредно везати за личност овог српског владара нису заступљене. Живот и делатност краља Милутина сагледани су најпре кроз унеколико класичан дискурс политичке историје, уз представљање шире и уже историјске сцене његове радње, битних момената везаних за његов живот у краљевству оца и брата, а посебно функционисања владарског колегијума и чак и данас у много чему загонетних околности споразума у Дежеву којим је преузео краљевски престо од свога брата упустивши се у остварење низа брачних стратегија, изнуђених или жељених, по неким показатељима и страсних, као битног дела свог владарског наступа на фронтовима односа са другим владарима и државама, по природи ствари тесно повезаним са односима у владарској породици и сопственој држави, а у првом реду са питањем наследника краљевског престола. Структура краљеве владарске моћи анализирана је преко њених најважнијих чинилаца и пројава, најпре кроз сагледавање његовог владарског програма и схватања сопствене краљевске власти, затим преко односа са Црквом, тачније са Православном црквом којој је припадао и са Римокатоличком црквом с којом је повремено преговарао о питањима црквеног јединства, потом кроз краљеве односе са властелом и војском као главним унутрашњим чиниоцима, кроз продукцију владарских докумената као манифестације сопствене власти, а најзад и сагледавањем његове владарске функције спроводиоца и доносиоца добрих закона. Краљева побожност била је посебна одлика његове личности, а одатле и одговарајућих приступа његовом упечатљивом ктиторском делу, његовим портретима у сакралном и конкретном историјском контексту, његовим бројним даровима црквеним задужбинама, а нарочито његовом дугогодишњем старању за Свети манастир Хиландар, чији је други ктитор био, а том комплексу питања придружени су текстови о богослужењу и црквеној књижевности у српском светогорском манастиру и његовом отачаству у време његове владавине. Триптих је затворен поглављем о светачком прослављању краља Милутина. Завршна реч посвећена је, разуме се, краткој оцени краљевог историјског наслеђа.
Почетна замисао овог пројекта била је да се читаоцима понуде прегледни текстови који би, колико је могуће, целовито представили стање научних погледа на једну од најкрупнијих историјских личности српског средњег века. Аутори су се током рада сусрели са неодгонетнутим старим и новим питањима и покушали да их сагледају у светлости потпунијег увида у изворни материјал и новије истраживачке домете и методске приступе. Показало се да низ досадашњих решења ваља преиспитати, потврдити их или оспорити новим аргументима, а неретко и пружити нове одговоре. Тако разматрања о природи власти владарског колегијума, нова датовања сликарства појединих краљевих задужбина, стављање истраживачког фокуса на неке старе теме попут Дежевског споразума, или пак сагледавање, захваљујући новим издањима грађе, ширег, спољног контекста краљеве политике – да се у овом часу не набрајају сви истраживачки нагласци који су у новом сагледавању краљеве личности, његовог дела и епохе у којој је живео и владао истакнути – пружају садржајно и методски другачије погледе на теме важне за разумевање модела власти, начела наслеђивања и промена које су се током времена на том плану догађале. Укрштање различитих ауторских погледа на многа нерешена питања битно је обележје књиге која је сада пред читаоцима, а комплементарност, опречност, некада и одсуство јасних одговора и тумачења, као и полемичка виђења проблема, можда и парадоксално – чак и у већој мери него што се то желело у првобитној уредничкој замисли зборника као јединствене књиге – дају делу жељену целовитост. У контексту потребе да се кроз напоре већег броја стручњака заједнички изнедри ново научно сагледавање владара на раскршћу светова добијен је пресек размишљања који је заинтересованим читаоцима понудио, најшире схваћено, један нараштај истраживача. Неретко разнородан, тај колективни поглед отвара врата новим сагледавањима и позива на нова промишљања српске историје средњег века у живом организму научне историографије. О њему ће суд, као и увек, дати научна јавност у времену које долази.
Тематски оквир публикације по природи ствари је захтевао да се кроз појединачне текстове праве успутни или детаљнији осврти управо на ширу историјску позадину Милутинове владарске радње, на светове чијим је раскршћима на свом животном и владарском путу проходио. Простор Источног Медитерана и Југоисточне Европе, поприште његове касније делатности као владара, био је у време Милутиновог рођења, око 1253. године, обележен неколиким главним карактеристикама – најпре распарчаношћу, често и супротстављеношћу његових чинилаца, као и снажном динамиком њихових међусобних односа. У њему су и даље трајале последице догађаја који га је најснажније потресао и умногоме обликовао – Четвртог крсташког рата, окончаног 1204. године освајањем Константинопоља, бекством православног цара и православног патријарха из освојеног града, поделом територије Царства Римљана – данас уобичајено названог конвенционалним термином Византијско царство – између венецијанског дужда и истакнутих крсташких барона, избором и крунисањем латинског цара као владара тзв. Константинопољског царства, или Царства Романије – како су гласили званични називи царства које данас такође конвенционално називамо Латинским царством – затим избором и устоличењем латинског патријарха на константинопољској црквеној катедри, стварањем низа нових држава на освојеној територији у феудалној хијерархији латинског цара, а убрзо потом и првим корацима ка обнови православног Царства на неосвојеним територијама и установљавању васељенске Константинопољске патријаршије у егзилу, у Никеји. Четврти крсташки рат продубио је раскол у једној светој саборној и апостолској Цркви и био трагични врхунац процеса растакања црквеног јединства започетог на основама разлика у језику и култури, па и менталитету, а настављеног кроз повремене расколе двеју најважнијих црквених катедри, Рима и Константинопоља, тј. Старога и Новога Рима, међу којима се, више због његових каснијих, посредних него непосредних последица, узајамно изопштење црквених великодостојника 1054. године показало као трајан раскол, без обзира на све покушаје да, различитим начинима, буде превладан и зацељен. Са становишта полицентричног света западног хришћанства, у првом реду Римске цркве, али и крунисаних глава и изданака угледног крсташког племства уопште, а најзад и аристократске републике Венеције, оснивање Латинског царства и Латинске патријаршије у Константинопољу представљали су почетак успостављања конкретне духовне и световне власти и обнове црквеног јединства у оквирима папског примата. Био је то један вид, макар и делимичног, решења својеврсног Источног питања свога доба. Ова позната и симболична синтагма, први пут уведена у свет међународних односа пре два века, а у историографију неколико деценија потом, својим есејистичким али и конкретним конотацијама, напоредо са њеним одавно устаљеним значењем које је, у најширем њеном опсегу, одређује као сукоб исламског и хришћанског света, сажима на овом месту варијетет односа римокатоличког Запада према земљама хришћанског Истока са којима је некада био у духовном па и политичком јединству. Међу њима је средишње место, разуме се, припадало „шизматичком“ царству Грка – како су царство Римљана са седиштем у Константинопољу које данас називамо Византијским називали његови западни, али и српски и бугарски савременици – и његовој православној патријаршији, заједно са другим старим и најугледнијим престолима тзв. пентархије. Наследник престола самодржавног краљевства све српске и поморске земље – насталог управо у годинама кризе византијског света после 1204. године када и аутокефална помесна Црква чији архиепископ је пунотом свог ауторитета освештавао саму помесну краљевску власт – краљ Милутин је владао у једном немирном свету. Његова је динамика у значајној мери била одређена недавном обновом православног Царства у Константинопољу 1261. године и напорима да се оно територијално заокружи у својим некадашњим границама, као и повременим покушајима његовог поновног рушења и обнове римокатоличког Латинског царства уз настојања да се јединство хришћанског света постигне унијом земаљских владара и помесних цркава са Римском црквом. Динамика догађаја на општем плану се на различите и понекад необичне начине укрштала са динамиком односа и збивања у Српском краљевству, добрим делом усредсређених око династичких питања и сложених породичних односа. Све то чинило је Милутинов владарски пут непредвидивим, богатим раскршћима која су тражила његове владарске одлуке, некада и личне изборе. Међу њима је – са својих бројних, а некад и нежељених последица – свакако најдалекосежнија била његова женидба кћерком – како се говорило на српском језику онога времена – грчког цара Андроника II, порфирородном принцезом Симонидом 1299. године, а та година и таква краљева одлука често се сматрају неком врстом вододелнице у српској и регионалној историји, на плану практичне политике и распростирања културних утицаја. Омогућен управо династичким браком Немањића и Палеолога, настао као део сложеног наслеђа Милутинове владавине, међу другим савременим споменицима Немањићке културне синтезе, особеношћу свог положаја, значајем, трајношћу утицаја и велелепношћу истиче се краљев ктиторски чин у Хиландару, који је на много начина симболизовао повезаност унутрашње и спољне политике Српског краљевства, значајно увећаног управо краљевим освајањима и дубоко укорењеног у православном цивилизацијском ареалу, упркос преклапању, што теоријском што практичном, католичке и православне црквене јурисдикције на његовој територији. Нарасли углед српског владара и његове државе, која се некада сматрала за западну област константинопољског тј. византијског света, показује се у похвали коју је краљу Милутину неколико година после смрти изрекао управо његов биограф, архиепископ Данило Други, речима да се прочуло име његово и пројављено било у свима околним крајевима, источним и западним – Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни краљ српски. Када буду затворили корице ове књиге, читаоци ће се поново сусрести са представом краљевог лика, насликаног на зидовима Саборне цркве Светог манастира Хиландара, у маниру који укршта стварност животног доба и светост личности, лета 1321. године, мало пре свршетка њеног земаљског пута и четрдесетогодишње владавине Српским краљевством. Уредници зборника надају се да ће ово издање бити од користи за потпуније разумевање личности краља Милутина и његових владарских одлука у изазовима свога времена, као и сложеног и богатог наслеђа које је за њим остало, а можда и за одгонетање или наслућивање барем неких од тајни његовог портрета са којега овај свети краљ и данас гледа на братство и ходочаснике који са разних страна походе манастир и сведоче о вечној памјати његовог другог ктитора.