Поздравно слово
+ МЕТОДИЈЕ
архимандрит
са својим у Христу братством
Владико благослови!
Венце славе плетем теби, венценошче Христов!
„Возљубљени љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога смисла, худога и смртнога тела мог, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда молитвено припадам овима које хоћу да похвалим…“
Не налазимо, поштовани читаоче, разумнијег избора речи којима бисмо те увели међу странице овог зборника, него да позајмимо слова свеосвећеног архиепископа српског, богоносног оца нашег и игумана кир Данила, писана о Животима краљева и архиепископа српских. Примамо га за водитеља, следујући његову смерност, умом стремећи небеском. На том путу иштемо Духа Утешитеља: подари, Господе, нашим срцима и уму светлост познања да принесемо спомен достојан седамстогодишњице блаженог уснућа венценосца Христовог – Стефана Уроша Другог Милутина.
Слава Светог краља у Царству Цара Славе, у обиталишту које је њему за живота представљало крајњу сврху свега, није била мања пре ове годишњице, као што је тамо нећемо увећати ни овом књигом која заокружује време јубилеја. Категорије потекле из царства у коме царује пропадљивост не дотичу се његовог постојања пред лицем Божијим, као што онде нема удела наша ревност за спомен великана. Међутим, сваки тренутак, повод за молитвено славословље, па још велике годишњице, када сећање на повест празничким дахом умиљује наше срце, све су добродошле прилике нама, као мали удео наше вере и заветне свести.
Опет, међу нама, монасима Свештене лавре Богородице хиландарске, спомен Светог краља је торжествена свечаност, радостан повод да прославимо Бога и угодника Божијег који је, у време оно, своју царску пажњу и благочешће изобилно исказао нашој обитељи. Уписујући се у вечности као настављач дела својих прародитеља, преподобног Симеона Немање Мироточца и светитеља Саве „овај христољубиви, божаствену цркву овога светога и Богом подигнутога места званога Хиландара, која беше првога здања, од основа разоривши и већу сазда и украси сваким различним лепотама, нештедице дајући много злато, и у том месту постави многе царске палате и изванредне ћелије, на пребивање монаха који су тамо, и законска уздржавања установи им, и за храну свако изобиље и за одећу им; а около тога светога места сазда град са великом тврђавом, због належеће напасти безбожних гусара. И подиже велике пиргове добри и благи пастир љубитеља свога Христа…“
Све и да није учинио друга велика дела, свети краљ Милутин би заслужио славан спомен за свој принос српској лаври на гори Атонској. Али смисао његовог подухвата није пролазна слава и земаљска част, иако га ни оне нису мимоишле. Светог корена изданак меру својих постигнућа тражи на самом врху лествице, где делима божанственим гради и вештаствену и умну цркву хиландарску, као што и у своме срцу има да подигне цркву Богу. Краљ је даром Духа, „озго рогом препуним уља на царску му главу изливеним“, видео вишњим смислом украшен славни Хиландар, који на Светој Гори духовну благодат захвата и њоме срца људи свога отачаства помазује. Видео је сврху свештене лавре Богоматере хиландарске утврђену на камену чврсте вере прародитеља – као „истинито прибежиште своме отачаству“ – Нови Сион, где Господу омиље да се „деци отачаства устројава добар пут“.
Одржавши и надградивши светињу, краљ је обезбедио и развио старо, главно врело духовног живота Србије, да из њега и на даље тече обилна, плодотворна река и разлива се отаџбином, окрепљујући српски народ, осмишљавајући његову заветну самосвојност у васељенским равнима. Осигурао је деловање јединственог расадника, велике школе двогубог монаштва за потребе отаџбине, ученог и подвижничког у исто време, које се на самом извору напијало воде живе, сабране из жила које сежу од Горе Атонске до Горе Синајске, до древних пустиња нитријских и тиваидских, до ондашњих цивилизацијских и културних центара, Цариграда, Солуна, Јерусалима, Антиохије и Александрије.
Будући да га свештено предање памти као човека који је у „бразду свога срца примио небеско семе и узгојио клас красни што храни ум, а душу и срце весели“, ми бројимо четрдесет његових задужбина. Није нам познат сличан пример ктиторске посвећености, ни по дарежљивости ктитора, ни по општем благољепију градитељских облика и живописа ктиторија, нити по њиховом значају у свештеној, заветној топографији отаџбине. И „у самом великом и Новом Риму, Цариграду“ сазда цркве, начини палате и постави болнице, затим „испуни и свети град Јерусалим“ златом и сребром, а целу „Богом чувану гору Атонску испуни многим милостињама“, док у Солуну подиже две цркве. Данило Пећки и Хиландарски сажима сопствено удивљење речима: „Као што се не може избројити песак мора, тако и његове милостиње.“
Настројење краљевог срца откривају речи записане у документу издатом светогорским поводом, надахнуте молитвеном поетиком светог цара Давида. Његову богољубиву душу су у свом савременику препознавали тајници скривених енергија и живота светог краља Милутина. Онде говори глас цара Давида: „Јер птица је нашла себи кућу и грлица себи гнездо у којем ће да леже и васпитава птиће своје. Рекох: Код олтара твојих, мој Господе, Господе над силама, царе мој, Боже мој, благо онима који живе у дворовима твојим“. А за њим српски краљ: „Тако и ја скрушени, подобећи се пустињељубивој грлици, радовао бих се да огласим све пустињачке долине читавим умом и погледањем добрим, као што и грлица гугутањем својим само оглашава гласом дубраве, а снага је њена у суштини немоћна, исто тако и ја грешни. Јер глас мој у сву васељену изиђе, а дела моја добра на земљи Бог не виде, нити их ко други види, јер не створих добра на земљи. Слушајући од Спаса мојега о јединој удовици што с два новчића стече богатства више од многих других, и ја грешни не обезнадеждих се.“
Кир Данило пише да је краљ за своја доброчинства „примао благослов и молбе (молитве)“ захвалних монаха, због чега се „разгарао Христовом љубављу“ и растао у „богоизабраним делима, којима би му било могуће угодити Богу“. Тиме „сваку злобу од ума омрзе, праведно живећи, и Богом даровано му богатство земаљског царства мисаоно и разумно расточи на разноврсне начине: прво на дар Богу, друго на подизање светих цркава, ка ништима и странима и маломоћнима.“
Ове слике унутарњих настројења и духовних закона којима човек, благодатним током тихе понорнице, узраста у боголику личност откривају на који начин је раб Божији, краљ Милутин, успешан стратег у војним подвизима, развијао праву стратегију сопственог духовног живота, као и са каквом се попутнином на раскршћима светова, видљивих и невидљивих, задобија „Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог“ (Јев. 11, 10). И сам искусан војник, како у одбрани Хиландара тако и у подвижничком војевању за своју душу, кир Данило не пропушта да примети промене краљевог срца и ума и његово преумљење. О томе пише како је од Бога, који „увек очекује покајање свакога човека, и не презре ни овога христољубивога“, краљ задобио „срдачни разум, и сетивши се грехова младосних и дошавши у умиљење срца“ – молитву. Тада и онај који је царским сaном узвишен стиче смерност да изговори: „о тешко теби, убога душо моја, јер се век твој већ завршава, а ти ниси спремна“. После овога „одлучи се на богоугодна дела, у којима и сконча живот свој“.
Сагледавајући живот светог краља Милутина након његовог упокојења и обретења нетљених моштију, свеосвећени архиепископ Данило расуђује да „сама десница силе Владичине венча његову главу венцем који не вене и даде га као многосветли светилник својој отаџбини, који напредује Божјим промислом, да се прослави богоугодним делима и да сабере оно што је расточено од његове отаџбине“. Можемо ли ми другачије сагледати светог краља Милутина? Примио је престо и венац отачаства без сопствене жеље, полажући наду да ће бременито служење самодршца српског ревновати према предању својих прародитеља – с вером у Христа Бога – јер је осећао истинитим да је „вера основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11,1).
Једном, пред драматичном опасношћу од најезде Татара, након што је најпре преклонио колена Цару Славе прозбом за избављење свога Богом преданог наследства, краљ се обраћа својим прародитељима: „Света господо моја, преподобни оче Симеоне и кир Саво, имајући смелост ка Владици, не презрите мољења мога, и не предајте отаџбину вашу у руке иностранаца, коју наследивши утврдисте непоколебиво вашим молитвама. Јер у телу сте пре боловали за њу а сада, и после смрти живи, не оставите мене грешнога роба вашега.“ Нада у Господа заступништвом светих сродника у дубљем слоју открива свезу јачу од крви – свезу благодатне заједнице која се „чврсто држаше Невидљивога, као да га види“ (Јевр. 11,27) – заветну заједницу „христоименог народа“ која кроз поколења дели смисао постојања. Због тога је краљ слуга својих светих предака, наследник њиховог свештеног служења и послања да сачува и унапреди изабрани народ Божији – или боље – српско племе у народу Новога Израиља. Богом благословени дар вере васпитао је самосвест која је раба Божијег Милутина уздигла у част другог ктитора Хиландара и у славу Светог краља српског.
Отаџбинска Задужбина нашег Светог манастира овим научним зборником заокружује седамстоту годину од престављења Светог краља. Уз нашу благодарност за савесни удео нека би учесници овог подухвата задобили и благослов светог да узрастају, познајући дела христољубивих предака „који вјером побиједише царства“ (Јевр. 11, 33). Благослов и читаоцу, за просвећење заветом који наследисмо, јер „ако синови твоји ушчувају завјет Мој и откривења Моја којима ћу их научити, онда ће и синови њихови довијека сједјети на пријестолу свом“ (Пс. 132, 12). На раскршћима светова потребна нам је чврста вера и нада у Господа. Зато предајмо ову књигу јавности, позајмљујући речи и крајегранесију кир Данила Бањског, рекавши: Подај нам знања Слово Божије, да уклањајући се од душевног мрака и очистивши се од умних порока, достојно појемо угодника Божијег: „Венце славе плетем теби, венценошче Христов!“