Београд – Проф. др Мирко Ковачевић, главни архитекта Обнове Хиландара обележио је значајан јубилеј – 50 година рада на проучавању и заштити градитељског наслеђа. Јубилеј, поводом кога је издата посебна публикација, обележен је у оквиру прославе Дана друштва конзерватора Србије 24. фебруара и још једног веома значајног датума – 170 година од донoшења Уредбе о заштити споменика древности.
Свечаност је одржана у Народној библиотеци Србије. Поздравно слово је одржала председница Друштва Снежана Јејић а присутнима се обратио и Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Други Карађорђевић. Испред Министарства културе и информисања окупљенима се обратио господин Дејан Ристић, државни секретар, а потом је уследило обраћање госпође Светлане Јанчић, в.д. управнице Народне библотеке као домаћина скупа.
Пре сто седамдесет година у Србији је почела да се примењује савремена заштита културног наслеђа, захваљујући Уредби коју је заслугом Јована Стерије Поповића кнез Александар Карађорђевић, уз сагласност Совјета, 22. фебруара 1844. године (по новом календару) издао, као један од првих аката о заштити културног наслеђа и у Европи тог времена.
ИЗ БИОГРАФИЈЕ МИРКА КОВАЧЕВИЋА:
Др Мирко Ковачевић рођен је у Нишу, 1934. године. Основну школу је, у ратним условима, похађао у Београду и селу Јасика, а гимназију у Крушевцу и Београду. На Архитектонском факултету у Београду дипломирао је 1961. године.
Први радни однос засновао је као студент, 1957. године, у Републичком заводу за заштиту споменика културе Србије, за који је са извесним прекидима радио до 1962. године. Након тога и након одслужења војног рока у ЈНА 1963. године, ради у Археолошком институту у Београду, једно време на ме стустручног сарадника, а потом десетак година као асистент за средњовековну археологију. Паралелно уз рад у Археолошком институту, завршава последипломске студије из области заштите споменика културе, на Архитектонском факултету у Београду. Маги старски рад на тему Лепенац, однос према каснијим моравским споменицима и проблеми конзервације одбранио је 1973. године. На истом факултету је 1978. године докторирао, са темом Средњовековни градови на територији СР Црне Горе – проблеми постанка и развоја одбрамбене архитектуре, чиме је у Археолошком институт у Београду добио статус научног сарадника.
Две године касније, прелази у Републички завод за заштиту споменика културе Србије, на место саветника-конзерватора, да би потом радио и у својству научног сарадника и вишег научног сарадника.
Професорску каријеру стекао је на Шумарском и Архитектонском факултету у Београду. Једно време је радио паралелно на Шумарском факултету и у Републичком заводу. На Шумарском факултету изабран је у звање ванредног професора, за предмет Историја уметности са историјом хортикултуре, 1988. године. Од школске 1989/1990. године, на истом факултету, а по новом наставном плану, предаје Историју пејсажне архитектуре и Елементе пројектовања зелених површина.
На Архитектонском факултету у Београду, у звање ванредног професора, за предмете Архитектура прошлости у Југославији и Заштита и ревитализација градитељског наслеђа, изабран је 1993. године. Због ангажмана на два факултета, наредне године напушта допунски посао у Републичком заводу.
Са 40 година радног стажа, у 68. години пензионисан је по сили закона, 2001. године. У формалном смислу пензионер, наставио је са истом енергијом као и до тада да се бави својом основном вокацијом и својим позивом архитекте-конзерватора. Последњих десетак година, запослен је у Задужбини Хиландара у Београду. Уз наведено образовање и звања, од 2005. године поседује лиценце Одговорног пројектанта и Одговорног извођача радова.
ПРИЗНАЊА И НАГРАДЕ:
Од петнаест плакета, повеља, захвалница, диплома, награда и ордења које је Мирко Ковачевић добио као архитекта-конзерватор издвајамо најзначајније: Златна плакета Шест векова Крушевца за успешно изведене радове на истраживању, заштити и презентацији средњовековног града, 1971. година; Плакета СО Будва поводом успешног окончања радова на обнови Старог Града, 1988. година; Награда Друштва конзерватора Србије за самопрегоран рад на истраживању терена, за знатан број успешно изведених конзерваторско-рестаураторских радова и за допринос истраживању и заштити средњовековних градова и утврђења, 1992. година; Орден Светог Саве другог степена за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану његовим стручним залагањем приликом обнове и реконструкције хиландарског градитељског наслеђа, 2011. година.
