У Светој царској српској лаври Хиландару је свечано и молитвено прослављен Празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих мученика косовских, Видовдан. Свети кнез Лазар се слави као ктитор манастира Хиландара јер је 1380. године сазидао спољну припрату на већ постојећој саборној цркви Св. краља Милутина.
Служба је започела свеноћним бдењем а завршена је Светом литургијом, након које је уследила празнична трпеза. На литургији се освећују два кољива, једно празнично, а друго за парастос свим косовским јунацима од 1389. који се служи пре вечерње службе, на сам дан празника.
Видовдан у Хиландару је поред торжества и посебне духовности која прати светогорска своноћна бдења, имао као и увек, додатну емотивну и свечану атмосферу, захваљујући члановима друштва „Чувари Христовог гроба“ из Батајнице, који већ шесту годину за редом прослављају овај велики празник заједно са хиландарским братством. Реч је о традицији која се неговала у месту Врлика, 30 км јужно од Книна.
Гости у Хиландару су били и свештенослужитељи, монаси и богослови из страдалне и мученичке Епархије далматинске Српске Православне Цркве.
На празничној трпези хиландарски игуман Високопреподобни архимандрит Методије одржао је беседу o Светом Кнезу Лазару. Као ктитор Хиландара, подигао је припрату Саборног храма и устројио болницу за старце и болесну братију. Поред тога, Свети Кнез је био велики монахољубац који је у време пада Византијског царства под Турке, примао монахе из свих крајева. Из тог периода познати су монаси, ученици чувених Синаита са Свете горе Синаја, који су извршили снажан и дубок утицај на духовни живот Србије. Најпознатији међу њима су били Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Зосима Тумански, Роман Ђунски и остали. На темељ тод духовног делања заснива се и опредељење Светог кнеза Лазара за Царско Небеско које је посведочио са својим саборцима на Косову Пољу 1389. године. На крају беседе, захвалио се и ученицима православне Богословије „Света Три Јерарха“ из Крке, који су отпевали химну своје школе. Игуман Методије им је пожелео да уз молитве Светог Кнеза Лазара и свих косовских мученика, Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог, као и свих светитеља и мученика далматинских, добро изуче науку Божију и постану узорни свештенослужитељи. Честитајући имендан сабрату, монаху Лазару, који врши послушање секретара Манастира Хиландара, са жељом да му Свети кнез Лазар својим молитвама помогне у његовом монашком животу, игуман је предао реч Драгану Павловићу, председнику удружења „Чувари Христовог гроба“.
Чување Христовог Гроба, је древни обичај који је у Хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година. Несумњиво дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима. Чувари ступају у цркву, одевени у народну ношњу поменутог краја, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба. Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима ратничког достојанства.
Звучни запис беседа:
Фото: монах Милутин Хиландарац