Освећење обновљеног Белог конака

У Хиландару је 31. марта 2019. освећен обновљени Бели конак који потиче из времена Св. Краља Милутина (14. век), а обновљен је 1598. године. Освећењу које је извршио игуман Манастира Хиландара архимандрит Методије присуствовала је и делегација КеДАК-а, надлежне грчке службе за заштиту светогорског наслеђа.

Бели конак је претрпео највећа оштећења у великом пожару 2004 године. Фасада је потпуно нестала будући да је била израђена од дрвета. Зидови у горњој половини су срушени. Остали су делови у приземљу. Јужни зид конака је у целини сачуван. У конаку је потпуно уништен параклис Светих четрдесет мученика. Такође су уништене скоро све монашке келије из 16. века које су биле сачуване у изворном облику и представљале изузетну реткост на Светој Гори. То је, ако се може тако рећи, и највећи губитак у пожару који је задесио Хиландар. Бели конак је пред избијање пожара био у завршној фази генералне обнове.

Након пожара као и на другим објектима, извршено је рашчишћавање и осигуравање преосталих делова.  Обнова конака је званично почела 2015. (види чланак) То је била четврта од изгорелих грађевина која се обнавља од последица великог пожара из 2004. године. Пре њега обновљени су Конак из 1814 (Синодик), све три фазе Великог конака из 1816 – 1821, и улазна зона, са параклисом Светог Николе и делом Старог конака.

О Обнови Белог хонака у Манастиру Хиландару

Основни подаци о објекту:

Бруто површина објекта: 1240 м2

Пројектована корисна површина објекта: 942 м2

Спратност: Су + Пр + 3

После рушења у пожару 2004. године, рашчишћавања шута и уклањања опасних делова, од објекта су остали сачувани зидови у доњим етажама. Бедемски зид очуван je до висине првог спрата у северном делу и до висине другог спрата у јужном делу, a лукови на западној фасади очувани су само у висини подрума. Неколико стубова који се налазе изнад лукова на западној фасади такође су очувани у већем делу своје првобитне висине. Сви ови оригинални елементи су сачувани и презентовани на одговарајући начин, тако да се може направити разлика у односу на новоизграђене делове објекта.

Објекту је враћена намена коју је имао пре пожара, а то је становање монаха и просторије за оставе. Основни архитектонски концепт објекта заснован је на стању какво је било пре пожара, у делу према порти налази се ходник, док су у делу према бедемском зиду просторије. Овакав концепт је резултирао распоредом фасадних отвора – прозора који подсећа на фасаду Белог конака из периода пре пожара.

Западна фасада – према порти – изведена је према оригиналној фасади објекта из времена изградње, пре него што су на њој извршене измене зазиђивањем. Дакле ради се о подражавању дрвене архитравне конструкције, са вертикалним дрвеним стубовима на којима су карактеристични профилисани јастуци. У стварности је носећа конструкција фасаде од челичних елемената скривених у унутрашњости. Због потребе за заштитом од неповољних временских услова, која је у ранијем периоду била разлог зазиђивања оригиналне фасаде, западна фасада затворена је прозорима са дрвеним парапетима на начин да се преко односа провидно-непровидно асоцира на оригиналне отворене терасе са дрвеним оградама.

Источна фасада је у највећој мери реконструисана у стање пре пожара, с тим што је јасно истакнут спој оригиналног дела бедемског зида и дела који је био обрушен. Како би се омогућио већи комфор у унутрашњости келија додато је неколико прозора на овој фасади, али је варирањем њиховог распореда и величине покушано да се постигне ефекат динамичног изгледа који је карактерисао оригиналну фасаду пре пожара, а који је настао тако што су становници келија на бедемском зиду пробијали отворе за прозоре како би себи обезбедили довољно светлости. Поновљен је карактеристичан мотив са декоративно озиданим делом фасаде са два лучна прозора на северном делу фасаде.

Подрум објекта задржао је оригиналну функцију и распоред јер су у овом делу зидови скоро у потпуности очувани. На другом нивоу предвиђене су оставе као и делимично на трећем, а на осталим нивоима келије за становање монаха, укупно 14 келија. На трећем спрату, уз северни зид објекта, обновљен је параклис 40 мученика, који је био потпуно уништен у пожару.

Бедемски зид, који је после пожара био у најлошијем стању, ојачан је инјектирањем смесе од креча, цемента и песка као и постављањем преко 200 затега од инокса у попречном правцу, којима је остварена веза између спољњег и унутрашњег лица зида, као и између зида и  призиданих стубаца. Источни део објекта, у коме су просторије за живот и оставе, је масивног зиданог конструктивног склопа, док су ходници у западном делу објекта, према порти, ослоњени на челичну скелетну конструкцију која носи и западну фасаду. Кров је покривен сивим плочастим каменом „кавала“.

Објекат је опремљен савременим инсталацијама – водовод, канализација, електрична енергија, централно грејање, телекомуникациона и информациона мрежа, климатизација у појединим просторијама, као и аутоматска дојава пожара.

С обзиром на коришћење челика као носеће конструкције и широку употребу дрвета у ентеријеру и екстеријеру објекта, посебна пажња је посвећена заштити од пожара. Сви носећи елементи обложени су пожарноотпорним плочама и премазани противпожарним премазима. Објекат је опремљен противпожарним хидрантима на сваком спрату, као и аутоматском противпожарном инсталацијом на тавану. Сва врата ка суседном објекту су пожарноотпорна у трајању од 90 минута. Све просторије опремљене су сензорима за дим повезаним на главну конзолу у контролном центру. Ручни јављачи пожара постављени су на уочљивим и приступачним местима, у комуникацијама и у близини свих излаза из објекта.

Стевица Трипковић, дипл. инж. арх.

Фото: монах Милутин Хиландарац